Ritam

МОЈЕ NOGE NOSE MRTVOG ČOVEKA

(CELA SRBIJA JEDAN SPEKTAKL)

TRIDESET GODINA rock’n’rolla u Srbiji, koje je neko (simbolično?) proglasio i proslavio dan pređ Uskrs na spektaklu pod imenom ,Доск’п’гоll zauvek”, izgleda da je proteklo manje sadržajno nego što smo mislili, sudeći bar po izboru imena i izvođenju rock muzike to veče na Sajmu. Sada više nije važno šta je bila osnovna namera iza ovog spektakla ako je nje uopšte bilo, ona se verovatno može svesti na neku uopštenu „borbu protiv. narodnjaka”. To, naravno, nikud ne vodi, jer su oni sada jedina estrada koju imamo - zašto bi se госк muzika uopšte „borila” protiv narodnjaka, kad su oni drugi svet, već po tome što jesu estrada, osim ako i nekim rock muzičarima estrada nije jedini domet u životu, pa onda stvamo moraju da se bore za svoje parče kolača. Biće da je to. Jer da nije tako, zar se rock ne bi već bespošteđno obračunavao i sa klasičnom muzikom, a da ne pričamo o francuskim šansonama... Budući da su slične rasprave i intelektualni ratovi među muzikama harali ovim krajevima tokom sedamdesetih, verovatno je i to neki prilog novoj nostalgiji za onim što smo bili. Nažalost - mnogi nisu bili baš nešto posebno. Mnogo više zabrinjava druga činjenica, koja je od te večeri već više puta postala jasna - da je pomenuti događaj rađen sa potpunim sponzorstvom od strane države (u Dnevniku 2 RTSa, par dana kasnije, našli za shodno da čak dva puta posebno naglase da je organizator Treći kanal televizije i Zabavnorekreativni program, pošto ,jreki novinari to nisu pravilno preneli”). Šta to znači, jasno je svakom ko je živeo u nekoj socijalističkoj zemlji - sletovi nisu još umrli, njihov duh još živi. Ako je država rešila da malo pomogne rock’n’roll, to je onda upravo zato što joj je potrebno još malo hleba i igara, sad za onu omladinu koja se ne odaziva na šotu na kafanskom stolu i sevdah. Negde ovde se približavamo pravoj istini o tome kako stoje stvari kod nas - narodnjaci đrže i izđržavaju državu, a ona drži i izdržava rokere. Konkretni doprinosi na tada održanoj manifestaciji skoro da i nisu bitni, mada je jasno da su, sasvim namerno, glaLmi deo programa ođnele nostalgične r'ode - kao da je ceo projekat imao smisao uglavnom u pođsećanju na sedamđesete i sve njihove zaostale госк rukavce (veliki povratak Generacije 5), dakle na vreme kad je ova muzika bila apsolutno bezopasna delatnost. „Novi talas”, koji je navodno bio prekretnica u urbanizovanju naše госк muzike, dobio je svoje mesto tek posle tri ujutru, kao podrška glavnim atrakcijama na ovom Zaječarskom festivalu održanom u Beogradu. Bile su to, naravno, Riblja Čorba i Leb i sol, plus Zabranjeno Pušenje, grupe koje sasvim sigumo nemaju nikakve veze ni sa Partibrejkersima, a o Kazni za uši da ne pričamo. Još mlađih nije ni bilo, ili su na red došh posle šest ujutro, kao Plejboj ili Deca loših muzičara. Kao da je neko hteo da dokaže pred što više Ijudi da se nikada u našoj rock muzici nije desilo ništa što bi nekog uznemirilo. Dakle, punka, novog talasa i garažnog rocka nikad nije ni bilo - to su izmislili neki novinari, đavno рге nas... Više nije bitno zaključiti da se ovaj trend državne pomoći našoj rock muzici nastavlja, nego razmisliti zbog čega?

Dragan AMBROZIĆ

4

VV' • ;■ -1 : beograd 011/3 224 024 SERVICE (алиг) Olivera Todorović » •! ш JA NEĆU da platim 15 din, preko ■НIТПIИ je samo 10 din