Ritam

ŽIVOT I S M RT ROKOKO POPA

Declan MacManus ove godine spušta zavesu sopstvene „Macabre” komedije postavši onaj isti Elvis Costello kao pred kraj sedamdesetih, vrativši se svojim „Atrakcijama”.

,3nital Youth” (WB, 1994) može biti završetak potpunog ciklusa sa istom pompeznom težinom kao što je „Му Aim Is True” bio početak. Dvadeset petog avgusta ove godine Elvis Costello pum 40 godina i iza sebe ima impresivni sumami sumarum najrazličitijih muzičkih ekspresija i ambivalentnih emotivnih avantura sa kojima je pokušao da izgradi autentičan svet olovne ironije, političkog i emotivnog fašizma, neshvaćene i neuzvraćene Ijubavi i teških metafora. Stvarajući sopstvenu postpunk renesansu, Elvis Costello je 197б-е, pionirski rovario po ~mod” zaostavštini, nasumice se našavši u energetskom naboju 77-e, prvi naslutivši instituciju novog talasa. Već formiranim glasom i neverovatnim poznavanjem muzike, Costello se pratećom grupom „Atractions” izdaje debi album za „Stiff” - „Му Aim Is True”. Jednostavnost emocija i unutrašnji bes izvrsno je komunicirala sa fanovima koji su svim srcem osećali fatalnost te godine. Od tog trenutka, Costello samosvesno dopušta sebi razrađeni umdž „omiljenog zabavljača” i svoje ambicije će sukcesivno rasplinuti na dolazećih deset i frtalj godina stvarajući nekad manje nekad više blistave pop dragulje autentičnog izraza i рге svega neprevaziđenog stava. Elvis Costello je tada bio otelotvorena britanska srednja klasa za glavu više i od The Clasch, a o Pistolsima nema reči, Albumom ,Anneđ forces” (Radar, 1979) , Nick Lowe, ргоducent, zaslađuje zvuk i Costello u svojoj karijeri dobija najveći hit - „Olivers Агтпу” koji se penje do značajnog drugog mesta engleske top liste. Sa „Get Нарру” (1980) počinje da se oseća soul i cpuntry uticaj. Albumom obrada country standarda, „Almost Blue”, Costello nesveno polarizuje obožavaoce i počinje da se kreće obezbeđivanjem brzinom teškom za praćenje. Briljantnost pak, nikada nije manjkala. Dapače. Marginalno od svoje karijere, producira Poguese, usput im krade basistkinju i ženi se njome. Na ,Xive AIDU”, 1985. izlazi sam, sa električnom gitarom i zadivljuje miolione gledaoca svojom nadahnutom izveđbom Lennonove „Аll You Need Is Love”, implicitno dajući do znanja da je iza sebe uvek imao, prvo Beatlese kao bend koji je institualizovao pop muziku, a zatim sve ostalo. Paul Mccartney nekoliko sati kasnije mu replicira svojom „Let It Be”, jasno dajući do znanja svoju buđuću saradnju sa Costellom. Pojavivši se u epizodnoj ulozi Liverpulske cme komedije ,No surrender”, 1985-e, potvrđuje svoje potonje i nadolazeće omaže „Fab-four . Sa „King Of America”, se sarkastično poigrava moralom američkog društva zalomljenom kroz tipični engleski cinizam. Zarazna melodioznost i ffligranska poezija je tada već očekivani standard za Costella, koji i dalje pokušava da se kreće brže od sopstvenih misli. „Spike” (1989) je začetak nedostatka fokusiranja iđeje, Bez obzira što su prisutna takva

imena kao, što su Paul McCartney, T-Bone Bumett ili Crissie Hynđe, bez obzira što je Natalie Merchant izj.avila da je „Тгашр the Dirt Down” pesma koju bi želela da napiše. „Spike” je prekretnica za čoveka koji je procenio generaciju kojoj se obraća i za generaciju koja prestaje da ukazuje svo poverenje zabavljaču na kome je ponikla. Costello je bio zvezda Zvezde ne sijaju uvek. A „Spike”, baš kao i njegov naslednik „Mighty Like a Rose” je bio jedini mogući progres. Pravac i smer logični, i manevarski prostor koji će očekivano stvoriti ono Sto se zvalo „Julliet Letters” a zatim rezultirati „vice-versa” het trikom ,JBrutal Youth”. Costello je u prelamanju prošle i ove decenije bio sklon da kaže: „Zašto da koristim jednu gitaru kada pet klavira, trubačka sekcija iz New Orleansa i irska folk grupa to mogu mnogo bolje da urade!” Na ~Mighty Like a Rose”, Costello se nakanio da nas uplaši dugačkom kosom i bradom. Mi imamo Vuka Draškovića. Ipak ~Mighty Like a Rose” može biti i zbrka sumacija jedne prilično neuredne karijere koja se u tom trenutku završavala na Timpaneli, Nešvil i Mar-di-gras uticajima i završnom stihu; ’Please don’t let me fear anything I can not explain. I can’t believe, Гll never believe in anything again”. Tada mu niko nije verovao. Čak ni posle „Julliet Letters”, ezoteričnom projektu urađenim u saradnji sa prestižnim gudačima ~Brodsky Quartet”, inspirisanim akademikom iz Verone koji dan danas prima pisma upućena Juliji Kapuleti i ođgovara na njih. Ovaj album je ponajviše bio Beatlesovski, ispod tankih naslaga Šostakoviča, Hajdna ili Weilla. A iskopromitovao ga je Costellov ironični trik, pravljenje solo albuma Wenđy James. I pored sopstvenog ironijskog odmaka od „Julliet Letters” u stihu poslednje pesme sa istog: ~Etemity stinks, my darling, that’s no joke, don’t waste your precious time pretending you’re heartbroken. If I’m lost ог I’m forgiven, the birds will still be singing”. Posle ovog sado-mazo poigravanja sa fanovima, diverzijom talenta, Costello čini nešto vrlo costellovski. Dolazi na početak. Sa ,Д(таксјјата” rovareći po sopstvenom detinjstvu se, približava idealu „Sgt Pepeer” bavljenja detinjstvom u predgrađu. Nije li pesma koja otvara „Brutal Youth” „Ропу Street”, ustvari „Реппу Lane”, A finale „Favorite Hour” baš ,Д Day In the Life”. Trivijalnije, „Brital Youth” je i otvorena aluzija na ,JLet it Be”, falsifikovanu labuđovu pesmu „Beatlesa”, bazičnom zvuku kojem su se vratili posle preambicioznih eksperimentisanja U tom slučaju, ,Abbey Road” tek treba da se dogodi, a Elvis Costello u svom današnjem „Armani” odelu može biti ozbiljan muzičar u godinama savršeno svestan svog značaja. Paradoksalno, on je uvek to i bio.

Aleksandar S. JANKOVIĆ

46