Ritam

„Сгатегсу” firma која ulazi u američke projekte teške na desetine miliona dolara. Isti taj ~PolyGram” dobija za relativno sitne раге hitčinu koja je u Americi več zaradila preko čletrdeset miliona dolara, na šta kad je u pitanju film proizveden u Americi, mogu da računaju tek oni filmovi sa 20 miliolna plus budžeta. A da bi reditelj u Evropi đobio šest miliona dolara na raspolaganje, тога da se zove bar Majk Njuvel, što znači da ima đesetak solidnih, omercijalno relativno zadovoljavajučih naslova u filmografiji. S one strane okeana, naprotiv, dovoljno je đa od kredita posedujete dva zanatski odrađena spota (čiji je, i tako, budžet u principu veči nego što se u Evropi utroši za prosečnu igrano-filmsku produkciju), Ida vam ime malo ko zna čak je i poželjno, iz jednostavnog razloga što če rediteljski honorar biti manji, čime če se otvoriti prostor za veče honorarew glumcima, koji su - za razliku od Evrope gde ta čast pripada rediteljima - upravo oni koji špicu čine atraktivnom. „Zaljubljenici u umetnost”, razume se, evropski reditelji neče se odreči solidnih honorara za svoja delca. Ko veštije pliva u mutnim evropskim vodama, bolje prolalzi, čak toliko dobro jponekad da nema razloga da žali kšto ne radi u Americi (E.K. na primer - milion dolara honorara za film koji se snima na jeziku proskribovane zemlje). U svakom slučaju, što je ovaj Kan na kraju krajeva eklatantno dokazao, u Evropi se najbolji filmovi snimaju tamo gde je država uspela da obezbeđi neophodan milje za nesmetane produkcione zahvate. Zemlja koja več nekoliko godina prednjači u evropskom filmu zove se Španija, u šta se mogla uveriti i srpska publika u nekoliko navrata. Razlog tome leži, na prvom mestu, u narečenoj intervenciji države, koja je najpre ogradila bioskopski prostor za američki film davši mu tek polovinu ukupnog rcpertoara. potom obavezala sve koji učestvuju u procesu distriucije američkog filma da od zarađenog novca procenat izdvajaju za potrebe domače kinematografije, te forsirala lokalne centre da stimulišu snimanja filmova u svojim regionima, vezujuči to za turističku propagandu. Kako je Španija inače u usponu privrednom i ekonomskom čemu je najviše turi/am doprineo jer je iberijsko poluostrvo postalo glavna destinacija turista celog sveta (Balkan, nekada največi konkurent, ugušen je ratovima, Severna Afrika postala je

veoma opasna za nemuslimanski svet, a Italija i Francuska su osetno skuplje), procvat kinematografije dođe mu kao logična posledica. Zato su Španci već na nivou proizvodnje od pedesetak bioskopskih filmova godišnje, a najveći broj njih raspolaže - čak i za srpske uslove neshvatljivo niskim - budžetima od 200500 hiljada dolara. Ekstremi, kakav je ovogođišnji oskarovac „Belle Epoque”, koštaju do dva miliona dolara. Kako je španski film u međuvremenu postao i vrlo tražena eksportna roba, kako špansko govomo područje pokriva prostor sa oko milijardu i po Ijudi, to je jasno da španska kinematografija već funkcioniše kao u potpunosti tržišno ustrojena, što je inače karakteristika malog broja filmskih industrija u svetu (SAD, Indija, Hon Kong...) Dakle, uz pomoć državnog intervencionizma Španija je već u poziciji da ima jaku kinematografiju, koja pokazuje i prve znake kontinuiteta vitalnosti, s obzirom da svake godine liferuje kako nova imena, tako i nove dobre fihnove staiih imena. Ono što je posebno zanimljivo jeste da se Španci, poput sabraće iz Evropske zajednice, okreću i ka Holivudu međutim, prvi takav projekat ambicioznijeg karaktera, film na engleskom jeziku ~Two Much”, iza kojeg stoji u potpunosti španski kapital (kompanija „Sogetel” i producent Andres Vicente Gomez) režiraće Španac - Femanđo Trueba. Budžet filma je 12 miliona dolara, a da zvezduju predviđena su, jasno, aktuelna holivudska imena: Endi Garsija, Melani Grifit i Rosi Percz

Uz špansku, jedina interesanLna kinematografija u Evropi datog trebnutka jeste francuska. U svakom slučaju ona je finansijski najmoc'nija, što je u popriličnoj meri određeno okolnošću da Francuska predstavlja veoma jako bioskopsko tržište, na kome je domac'i film tradicionalno bez konkurencije. Francuska je, međutim, iz tih razloga otišla u đrugi ekstrem, kpa unazad nekoliko godina plasira anualno bar po jedan mega-budžetski spektakl, koji ni uz najbolju volju ffancusake publike, to jest njenu poslovičnu odanost domaćem proizvodu, nema šanse da se isplati. Jedna takva kostimirana ludost, Raine Margot”, operskog reditelja Patrisa Šeroa, predstavljena je upravo u Kanu. Epitet najskupljeg filma u istoriji Francuske

54