Ritam

GURU, METOD I UČITELJ?

John Donne i Van Morrison N1 GURU

NEKADA DAVNO, na jednom ostrvu, u vremenu koje su obeležili vladavina nerazjašnjenog virginiteta jedne mudre kraljice i jeđan đrugačiji kralj koji je napisao „Buru”, živeo je čovek koji se naizgled nije mnogo razlikovao od svojih savremenika, osim možda po tome što je kao katolik po rođenju u zemlji koja se odrekla Pape zbog jednog kapricioznog razvoda, imao podosta problema probijajući se u karijeru dvorskog a potom i crkvenog službenika gđe je dospeo gotovo do vrha, postavši dvorski kapelan. Pa ipak, on je uz sve to bio i pesnik. I to jedan ođ najvećih koji su ikađa pisali na engleskom jeziku. I đanas se oko pravog imena ovog čudnog čoveka lome koplja. Mi ćemo ga zvati onako kako su nam ga ovde predstavili - John Donne, shvatajući, naravno, irelevantnost imenovanja uopšte, kao i misterioznost koju veliki Ijudi iza sebe ostavljaju u zavet ralađima, poput neke namerno nedovršene priče ili nekompletnog puzzlea kojem se uvek sa nadom i poštovanjem vraćamo. Donne se zvanično danas svrstava u krug engleskih „metaflzičkih” pesnika XVII veka, zajeđno sa još nekim savremenicima, uglavnom pesnicima svog vremena, prostora i trajanja. To je, naravno, stvar koja se tiče mnogobrojnih istoričara i teoretičara književnosti i mi se, po običaju, nećemo baviti njihovim propustima i glupostima. Vokacija METAFIZIČKI nije stavljena među navodnike slučajno. Naime, ova pesnička škola često je bila plod najrazličitijih nesporazuma i zabluda. U svakom slučaju, Dušan Puvačić, čovek koji je prvi u nas preveo ovog mistika, u pravu je kađa ovaj pojam, mudro se ograđujući od etimologije, defmiše kao Jedan pesnički manir... u kojem je došla do izražaja težnja za pregnantnošću izraza i njegovom sažimanju kroz eliptične sintakse...” Kada je Donne u pitanju, jedan poseban ciklus tema zaokupljivao je njegov lucidan i misteriozan um: LJUBAV. I to ona koja se piše velikim slovom, opšta, sveobuhvatna Ijubav prema Ženi, Prirodi i Bogu, tom svetom trojstvu muške genetike. Možda samo zbog toga, ili čak uprkos tome, John Donne je veliki metafizičar, poput Heraklita, Rembranta ili Debussyja. Kako je to već postao običaj istorije, Donne će übrzo pasti u surovi zaborav, živeći u seciranoj memoriji Ijudi koji ga poznaju uglavnom iz

Dnšan Ristić uspostuvlja nešlučene vez.e između najrazliČitijih likova pop kulture

Još dok se rađala, umetnost je već podražavala prirodu. Taj krug bez početka obeležio je ovu ravan čovekovog duha do danas, a najviše poeziju. Ova priča govori upravo o dvojici pesnika. Za jednog jedva da se danas zna dok je drugi kao takav nepoznat. Za to što stvari tako stoje najmanje su kriva ova dva izuzetna umetnika, koji su udruženim snagama svojih genija pokušali da artikulišu misteriju Ljubavi, ušavši tako na največa vrata u metafiziku reči, neka srca i našu priču.

akademske potrebe kao nacionalim ili istorijsku važnost Mnogo vekova kasnije, jedan njegov normanski potomak uspostaviće jedan poseban dijalog sa njim, onako kako Donne to i žaslužuje implicitno i duboko. Zapravo, nekima to neće biti nimalo čuđno, jer ime tog čoveka je Van Morrison. NIMETOD VEOMA TEŠKO je govoriti o Vanu Morrisonn a da se pritom ništa ne kaže o njegovoj muzici. Taj keltski bard, koji istovremeno jezdi bajkovitim Avalonom i kroz mitski Tir Na Nog, koji na natprirodni način spaja svekoliku tradiciju jazzsblues-folk-soul-a u svom elegičnom opusu veličanstvenog kanona jednog gotovo neuhvatljivog muzičkog rekvijema namenjenog za Ijudska srca i božansku dušu, tj jedini beli pevač koji svoj glas tretira kao jedinstveni muzički instmment (prim, A. D. K. ), taj sveštenik zvučne nostalgije gotovo ultimativno iziskuje slušanje i prepuštanje anđeoskom orkestru mističnih vetrova kojima diriguje. Pa ipak, kao verovatno posleđnji pravi tmbadur on je morao da ispoštuje kodeks u potpunosti: ono o čemu Vam Morrison peva jeste ono u šta nas njegova muzika nosi. Da, može se žmureći slušati njegov glas, ne udubljivajući se u reči, ne slušajući ih čak. Ali, ako se one pročitaju same za sebe katarza nas ponovo vodi muzici, ni jednoj drugoj do baš onoj za koju su te iste reči napisane. Da, taj krug je jedan od bitnih razloga zbog čega je Van Morrison toliko veliki. Kada je 1967. gođine sa producentom Bert Bemsom radio prve solističke snimke posle razlaza sa đablinskim k\'artetom „Them”, u toku snimanja onog nezaboravnog đesetominutnog bluesa „ТВ Sheets:, Van je uplakan prekinuo session. Bila je to pesma o de vojci sa kojom je živeo i koja u je bukvalno umrla na rukama od tuberkuloze. Već tada je bilo jasno da će emocionalna krhkost ovog samo naizgleđ prgavog Irca obeležiti senzibilitet njegovih pesama, pa i karijere u celini. Suicidalne sklonosti uoči prvenca „Astral Weeks” a zatim i konačno razilaženja sa tugom i veličansl veni korak u istoriji sa albumom „Moondance” bili su prekretno prosvetljenje. Tim terminom Morrison će imenovati svoj devetnaesti stuđijski LP,

64