Ritam

ali i pregršt simbola koji će kao najlepši citati lamentirati njegovim tekstovima. Rečju, Van Morrison je već trećim albnmom „His Band And The Street Choir” postao pesnik koji će sintezom reči i muzike pisati svoj dugi i čarobni epitaf. Malo je Ijudi na čijem grobu ništa neće morati da piše. U svojoj, inače briljantnoj, recenziji albuma „Avalon Sunset” (Ritam br. 9. 1989) Gordan S. Paunović vispreno koristi termin „Velika Suština” kao konačno ishodište Morrisonove humanističke vizije i poetike jednog transcedentalnog optimizma. Pa ipak, u istom tekstu, a što će se kasnije etabhrati kao opšte mesto vezano za ovog „Ijubavnog krstaša”, pravi materijalnu grešku ističući Morrisonov nepokolebljivi romantizam. Van Morrison nije romantičar. Ni njegova muzika nije romantičarska, čak ni u najrastegljivijem poimanju sinonima. Naprotiv. On je daleko iza i daleko ispred svakog romantizma. Romantizam je, kao i nadrealizam vek kasnije, tražio svoj put u anarhiji duha jedne pomođnosti, u kidanju svih okova koje dmštvo, crkva, politika, pa čak i priroda stvaraju. Romantizam ne poznaje ni lirsku nostalgiju, ni mit, ni suštinu Boga. On upravo teži slobodi od njih, Ovde se neću baviti postuliranjem niti vrednovanjem istog; jednostavno, u pitanju je jeđno jasno odredenje. Вугоп je živeo kao patološki razvratnik, Shelley u incestu a Baudelaire kao kreten, i to svesno, oponašajući neki svoj übeđeni tip „ukletosti”, snobovski bacajući na sebe zgražavanje „učmale gradanštine”. Da ne bude zabune; za Vana Morrisona je jedan od najvažnijih pesničkih idolopokloničkih diskursa upravo onaj vezan za Williama Blakea, čiju je pesmu doslovno otpevao na album „А Sense Of Wonder” u pitanju je poznata Blakeova himna slobodi „Pusti roba” („Let The Slave”) iz čuvene zbirke „Božanstvena slika” („The Divine Immage”). Ali, da opet ne buđe zabune, Blake, osim što je nagovestio romantizam, istovremeno ga je i nađrastao, рге svega svojim veličanstsvenim religioznim odama „Milton” i „lemsalim” kao sveđočanstvima jednog već potpuno privatnog duhovnog sveta. Kao što rekoh, Van Morrison je od početka bio mnogo dublje u suštini, mnogo duže u mitu, mnogo suštastvenije u Bogu i to u „danima (mnogo) pre rock’nToll-a”. Van Morrison je suviše svetac da bi bio romantičar i suviše filozof da bi branio druge. On jeste mistik, ali umesto u puišionicu opijuma on je ulazio u Avalon. Jer, samo tako je mogao sa pravom da obuče svešteničku odoru, na koncertu u Dablinu otpeva „Gloriju” na bis i pađne na kolena bacivši mikrofon iza sebe. Da to uradi James Brovvn bilo bi logično, Da to uradi Eric Ciapton bilo bi besmisleno, neumesno i smešno. Kada to urađi Van Morrison onda je to, bez preterivanja, uzvišeno. Pišući o najvećem irskom pesniku W. B. Yeatesu, T. S. Fliot u svom velikom eseju „Tradicija i individualni talenat”, govori o impersonalnosti u pesništvu i za Yeatesa kaže da je uvek u stanju da ~iz intenzivog i ličnog doživljaja izrazi opštu istinu, te da, zadržavajući sve pojedinosti svog đoživljaja, stvori od njega opšti simbol. „Ovaj citat za mene je dorečena definicija poezije Vana Morrisona. I najzad smo đošli do poslednje magle iza koje se već nazire lik onog čuđnog i zaboravljenog poete. Ako je uopšte moguće i najslobodnije svrstati poetiku Vana Morrisona u neki artistički okvir (kao što nije), onda bi to bila neka vilenjačka metafizika pitoreskne religioznosti bez pandana. I Blake, I

Wordsworth, i Coleridge, i Yeates, i Wilde, i Witman, i T. S. Eliot, i Јоусе, pa čak i Beckett imaju svoje mesto u đrugim Momsonovim meandriranjima kroz reči u pesmama, čak i u improvizovanim solilokvijumima uživo (pomno slušati najnoviji dublet „А Night In San Francisco”!). Medutim, samo jedan od njih nalazi se u naslovu, izdvojen i obeležen jednim eteričnim imperativom. I to nimalo slučajno. N1 UČITELJ POEZIJA JOHNA DONNEA je veliki Ijubavni epigram njenoj samoj pojavi u čoveku i prirodi. U najšarolikijem kaleidoskopu stanja - od božanstvene kontemplativnosti duboko uzvraćene Ijubavi, do analitičkog haosa jednog emocionalnog fijaska u kome tuga i čemer dobijaju tamnu stranu snažnog preispitivanja. Kađa Van Morrison peva o ženi, Bogu, pa čak i o Irskoj, ta svekolika težnja za jednom transcedentalnom emocijom ostaje nmogo umerenija ali i ništa manje metafizički opštija. Retko kada sam uspevao precizno da razlučim kada Van peva o ženi a kada o Bogu. Prirodi ili tom Univerzalnom Duhu sa kime toliko želi da se sjeđini i konačno u njemu pronađe svoj dugo traženi mir. Upravo ta IMPERSONALNOST poetične vizije jednog unujtrašnjeg makrokosmosa neraskidivo vezuje ova dva velika barda. Retko u čemu je sveta hrišćanska knjiga toliko opšta kao kada govori o Ljubavi. Ljubav je sve - i Bog i dobrota i lepota u njemu koju moramo pronaći u sebi i u Onima u kojima je prepoznajemo. Mislim da u Bibliji više ništa nije ni moralo da bude napisano. Kada u svojim dugim i dirljivim repeticijama Van želi da se vrati („... take me back, take me back, way, way, way, back...”) on se vraća onoj zapisanoj čistoći u sebi koju je nosio kao đečak neiskvaren vremenom i Ijudima - toj đalekoj nevinosti koju imaju samo dečije oči i osvit prirođe. Tada se rađa suština Ijubavi, koja toliko uzvišeno pluta (floating) kroz muziku đečaka iz ulice Hyndsford u pregrađu Belfasta. Ali, on se čak ne zaustavlja ni na toj patetičnoj spoznaji jedne lirske nostalgije: on odlazi još dalje, u mitološke šume zaboravljenog paganskog kraljevstva, i još dalje, u početnu bistrinu čiste, božije duše neopterećene Ijudskom istorijom - u tišini. Donne, kao i Morrison, sve to pokušava da preispita u sebi. Metafizički ekvilibrijum njihovih velikih reči koje sve pokušavaju da objasne jedan tako kratki, četvoroslovni pojam (LOVE) zaista je veličanstven u svojoj uzvišenosti. Kada je postao sveštenik John Doime više nije napisao ni jednu Ijubavnu pesmu; njegova artikulacija pomerila se za jedan stepen više. Van Morrison je postao sveštenik onog trenutka kada je uzeo gitaru u шке. I njegova artikulacija pomerila se za ravan više. Ali, tog trenutka on je i neke od nas poveo za sobom. SAMI SMO TII JAI PRIRODA U VRTU VLAŽNOM OD KIŠE. I OTAC I SIN I SVETI DUH. (u sledećem broju Moebhis - K. Dick)

65