Ritam

је poštenjačina која se sticajem okolnosti nađe u vrlogu zločina, preljube, prevare, policije i plaćenih übica. Interesantnije od ovako prepričanog sadržaja je stilistički upeglana režija, koja dobro dočarava noar atmosferu sa vrlo malo noar manirizma, a zatim tu su i odlična ostvarenja Lare Flin Boji, Dž. T.Volša i Denisa Hopera kao, gle čuda, plačenog übice. Ili, kako je to precizno definisao Endrju Seris, ~ovo je prvoklasni umetnički film koji je takođe prvoklasni žanrovski film”. U čemu leži i osnovni problem : nemogućnost distributera da marketinški obrade neSto što nije čista formula. Sijaset zanimljivim mikrobuđžetskih nezavisnih filmova, ovenčanih hvalispevima sa festivala diljem sveta, prinuđeno je da čeka da prođe letnja histerija, padamogu u malo stabilnijim jesenjim vodama da ugrabe deo publike. O tome nekom drugom prilikom.

Dejan Kovačević

LONDON SKLEROZA MULTIPLEX „Тато, u Engleskoj, prave filmove?” (Godard o britanskoj kinematografiji) ~Mi spadamo u novi talas britanskih sineasta i ne plašimo se da kažemo da nam se sviđa „Lethal Weapon” i da nas impresioniraju poznati reditelji akcionih filmova”. (Јегешу Bolt, producent filma „Shopping”) „Мој cilj je oduvek bio da napravim Шт koji će prašiti svom silinom, koji će imati premijeru u najvećem bioskopu u Londonu i prikazivati se širom zemlje, a ne samo u par art-sala, Filra koji će, takođe, igrati u inostranstvu”. (Paul Anderson, reditelj filma „Shopping”) Dakle, radi se o sledećem: već poodavno se u britanskoj filmskoj javnosti najavljuje dolazak nove, mlade generacije filmskih stvaralaca koja bi unela svežine u nemaštoviti godišnji filmski jelovnik zemlje sa zaostavšlinom „Ealing Studios” ili, za one koji još pamte te dve kreativne atomske bombe Michaela Powella i Emerica Pressburgera. Da ne bude zabune, ne implicira se da današnje britanske filmadžije ne zaslužuju respekt, ali ovdašnji filmski dušebrižnici sve više podsećaju da su u poslednjih petnaestak godina najbolji reditelji otišli u Hollywood (Ridley Scott i Топу Scott, Alan Parker - da spomenemo samo one najpoznatije), a oni što su ostali snimaju male filmove koji sa manje ili više uspeha obilaze svetske festivale i zavr.šavaju sa bioskopskim životom od jedva par nedelja. Izuzeci kao „Four Weddings And A Funeral”, prvi film posle „А Fish Called Wanda” koji se u Americi popeo na prvo mesto top liste, poslovično potvrđuju pravilo. Glavni predstavnici te nove generacije su Paul Anderson sa filmom „Shopping”, Vadim Jean sa ~Beyond Bedlam” i Ngozi Onwurah sa ~Welcome to the Terrordome”. „Shopping” je film o deziluzioniranoj omladini čija je glavna zabava krađa kola kojima se noću zaleću u izloge otmenih dizajnerskih radnji (tzv. „ramraiding”), a naslov samog filma je, zapravo, žargon za tu delatnost. ~Beyond Bedlam” je horror priča o psihopati koji iraa sposobnost

da prodire u snove svojih žrtava i opseda ih übistvenim halucinacijama. ~Welcome to the Terrordome” je Ijutita alegorija rasnih odnosa (ili nepostojećih odnosa), postavljena u futuristički geto, koja eksplicitno povezuje savremeni rasizam sa robovlastničkom prošlošću. Iz ovih kratkih opisa ne može se nazreti stilsko opredeljenje koje ujedinjuje sva tri autora. Svima je akcija i atmosfera bitnija od narativnog sklopa i motivacije radnje, a opšta vizuelnost kao i virtuoznost kamere od karakterizacije. Kao u „Lethal Weapon” i „Basic Instinct”, koji izgleda da su im zaista uzori, sve je podređeno jačini efekta. Ključ možda leži u reči ~multiplex”. Radi se o pojavi ~multiplex” bioskopa - kompleksa sa po nekoliko srednjih ili manjih bioskopskih sala - koji bez izuzetka i ikakvog kriterijuma prikazuju sve što sa druge strane okeana doleti da zabavlja (čitaj: zatupljuje) i uzme pare ovdašnjem, evropskom filmskom gledaocu. Ništa čudno, jer listom svi multiplexi pripadaju američkim konglomeratima kao što su Warner Bros, Metro Goldwyn Меуег, UCI, Cannon... U Americi datiraju od sredine sedamdesetih, a ozbiljniji proboj u Evropu su započeli desetak godina kasnije. Ova činjenica kao da objašnjava prirodu orijentacije „britanskog novog talasa”, jer ako se zna da su njegovi nosioci sad u svojim kasnim dvadesetim (ili tako nešto), logično je da će, ako su bili predisponirani da razviju strast za akcionim filmovima, radije pasti pod uticaj i kasnije praviti posvete i oponašati razne V erhoevene i Harline, nego Johna Forda ili Howarda Hawksa koji su nosioci preteče akcionog filma, ali akcionog filma s mozgom. Drugim rečima, prihvata se stil „grubog zavarivanja” savremenog američkog filma, a ne tradicionalni filigranski rad klasika Hollywooda. Ostaje da se vidi koliki će biti vek trajanja „britanskog novog talasa”. Übrzo po nastajanju, biće primorani da polože dva glavna ispita. Da li će filmovi doživeti box-office uspeh i time zadovoljiti osnovni razlog postojanja svoje starije američke braće koju emuliraju, a time i svoju isplativost? Da li če njihovi autori odoleti čarima obećanih mega-produkcija u kolevci akcionog filma i dalje graditi svoje karijere u Velikoj Britaniji? Akoje suditi po ranim znakovima, šanse su slabe u oba slučaja. Još se nije čuo vapaj za kartom više za bilo koji od ova tri filma, a Paul Anderson je, po najnovijim vestima, od američkog mini-major studija New Line dobio ponudu đa ekranizuje prošlogodišnju hit video igru „Mortal Kombat”. So much for the British ~multiplex” generation of film-makers. Dušan Lazarević

BEČ KOME THEBAJU NOVI FILMOVI? Talas novih vesterna tek treba da zapljusne Beč. „Maverick” Richarda Donnera, doduše, već se prikazuje, ali „Bad Girls” Jonathana Kaplana ili ~Wyatt Егр” Lawrencea Kasdana treba da stignu tek sledećih nedelja. Sa nešto više entuzijazma ovde se najavljuje „Geronimo” Waltera Hilla. Sve je to, međutim, u bližoj ili daljoj budučnosti. Beč retko spada u one gradove koji premijere američkih filmova doživljavaju među prvima u Evropi. Ne postoje ni neki preterano jaki razlozi da bude drukčije. Beču se mogu dati svakakvi komplimenti, samo mu se ne mogu pripisati avangardnost ili naprednost. Od filmova „Schindler’s List”, „Mrs. Doubtfire” i

15