Ritam

pomenimo samo dva naslova, izvrsne filmove “Body Double” (1984) Brajana De Palme i “Something Wild” (1987) Džonatana Demija - sve krunisano nominacijom za Oskara (1988, za “Working Girl”). Vrativši se na put slave, Melani Grift je obnovila i jednu staru vezu, i na kraju se ponovo udala za Dona Džonsona. ... DECA GLUMCI... Priča o uspehu Džodi Foster počinje 1966. na jednom probnom snimanju kojem je prisustvovala samo zato što majka nije mogla da je ostavi samu kod kuće. Ulogu je trebalo da dobije njen stariji brat, a dobila ju je ona. Trogodišnja devojčica

kojoj na čuvenoj reklami za Coppertone pas svlači gaćice nije niko drugi do buduća heroina filma “The Silence of the Lambs” (1991) i dvostruka dobitnica Oskara. Tokom sledećih pet godina snimila je 57 reklama i poja- vila se u 65 televizijskih emisija. Majkaje tada donela odluku; gotovo je sa reklamama i sa epizodnim ulogama - njena ćerka je previše dobra za to. Jedno vreme odbijala je producente tražeći honorare po tri puta veće od uobičajenih. Najzad, pronašla je zajednički jezik sa Ijudima iz Diznijevog studija. “Napoleon and Samantha (1971) jedan je od onih izveštačenih, agresivno dopadljivih dečijih filmova kakvima su klinci obično iz- loženi. Siroče Napoleon, nastojeći da izbegne odvođenje u dom, i pokušavajući da zbrine cirkuskog lava Majora čija mu je sudbina stavljena u amanet, postaje prijatelj sa devojčicom Samantom koja beži od kuće da bi mu u svemu tome pomogla. Tu je još i simpatični naučnik - čudak koji živi u blizini (Majkl Daglas u svojoj tipičnoj ulozi iz vremena, ovaj put odigranoj za decu - vidi gore). Na njegovoj'farmi deca

i lav nalaze utočište, ali ne zadugo, jer se film, verovali ili ne, ne završava srećno! Jedino što je vredno pomenaje gluma oba deteta, prirodпа i uver- Ijiva. Lav je u filmu bio simpatičan. Ali, ne i na snimanju. U jednom trenutku je čak čeljustima zgrabio Džodi koja, od tada, na stomaku nosi dva velika ožiljka. Kada je čula šta se dogodilo, njenamajkaje izjavila: “Dobro je. To mi garantuje da nikada neće pozirati za pinup fotografije!”. OSTALI Alek Boldvin išao je natraške. Umesto da mu mala uloga u malom filmu bude propusnica za velike TV produkcije, on je napustio karijeru uspešnog protogoniste sapunskih opera i vratio se u Njujork da se kao epizodista pojavi u jednom beznačajnom filmu. Svoju odluku objasnio je ovim rečima: “Nisam više mogao da gledam kako Harison Ford i Džef Bridžis dobijaju uloge koje su kao stvorene za mene”. Pokazalo se da je bio u pravu - rizik se isplatio. Početak Vudija Alena, pojednostavljeno, izgledaoje ovako: prva iskustva je stekao kao varijetetski šaldžija, zatim je (1964) napisao scenario za komediju “What’s New, Pussycat?”, ušao u podelu za isti film, ispao iz nje, bio ponovo vraćen i na kraju odigrao ulogu mnogo manju od one za koju je bio predviđen, da bi, najzad, režirao svoj sopstsveni film “Take the Мопеу and Run” (1969). Poseban slučaj predstavljaju oni glumci koji su debitovali ulogom koja se ni po čemu ne uklapa u sliku koju su kasnije o sebi stvorili. Džef Goldblum, danas pretplaćen na uloge neurotičnih intelektualaca tumačio je u svom prvom filmu, “Death Wish”(l974), provalnika koji, za sedam minuta (koliko provede na ekranu), počini razbojništvo, silovanje, sodomiju i übistvo. Bili Kristl, opšteprihvaćen kao naslednikßobaHoupa, samo je jednom, i to na prvom koraku igrao ozbiljnog čoveka (koji, istini za volju, u tom filmu zatrudni i rodi dete - “Rabbit Test”, 1977). Sličnih primera ima i među glumcima iz prethodne generacije. Vinsent Prajs, legenda klasičnog horora, bio je na početku karijere dočekan kao novi Keri Grant. A Volter Matau je svoju prvu ulogu ostvario u jednom vestemu. Danas malo ko zna da je Džems Din, pre nego što će postati američki heroj, svoje prve (neuspele) korake činio na televiziji, igrajući ponekad u zabavnim emisijama sa Džerijem Luisom i Dinom Martinom. Kao i podatak da je Džek Nikolson, pre nego što će staviti naočare za sunce i sebe proglasi najvećim šmekerom u istoriji, zarađivao za hleb odgovarajući na poštu Ijubitelja crtanih filmova o Tomu i Džeriju. I na kraju, ali ne i najmanje šokantno... prvi naslov u filmografiji Silvesetra Stalonea jeste... “Bananas” (1970), u režiji... Vudija Alena! I NA KRAJU ... ... dve napomene i jedna izjava zahvalnosti. Kao debitantski, u ovom tekstu su uzimani samo celovečernji igrani bioskopski filmovi. Uz njihove naslove staljene su zagrade sa godinom proizvodnje. Datumi uz ostale naslove se odnose na godinu prvog prikazivanja. Zahvalnost dugujemo gospodinu Jasminu Somunoviću, bez čijih bi istraživanja, saznanja i zaključaka, kao i nepregledne banke podataka, a naročito Ijubaznosti sa kojom nam je sve to stavio na raspolaganje, bilo nemoguće prirediti ovaj članak.

Miloš Krečkovič

61