Ritam

Osnovna stvar u vezi sa našim bendomje da mi, kada stvaramo muziku, potpuno zaboravljamo na nju. Pokušavamo da ustanovimo naš način i sistem života. Ako sanjam o nečemu, na primer o odlasku u Južnu Ameriku, a tamo sam do sađa bio pet puta, ja ću to i uraditi. Kupiću kartu i otići. To nema veze sa novcem, to ima veze sa snovima. Možda sam pronašao neku ženu koju obožavam i s kojom bih želeo da odem na pusto ostrvo - kupiću malo vina, hleba i sira i otići ćemo. Čovek mora da ispunjava svoje snove - ako nam se ne sviđa muzika koju smo napravili ostavićemo je. Napisali smo muziku za ceo “Pandemonium” album, pre svega ovog, i sve smo bacili. Otišli smo u studio i za deset dana snimili deset pesama. Osećala se neverovatna energija, sve je vrcalo od nje - kao ogroman BUUUUM! Ljtidi su zapanjeni ogromnom količinora energije koja izbija iz Killing Joke. Mi se raspravljamo, übijarao ličnosti u nama, proces našeg razmišljanjaje bolan, sve je isto kao i рге 15 i godina. I onda se pravi potez pojavi instinktivno, kao kad lovac nanjuši zver, ali to nije intelektualni proces. Killing Joke je potpuno anti-intelektualni bend. To je “dobar osećaj”, to je ono što nas pokreće. Pokret, dodir, dirljivost, Ijubav, poljupci, piće, lepota... analiza je ružna. Na koncertu, pokušavam da zaboravim na sve, da budem potpuno prazan... muzika je za mene katarza, oslobađanje. A kada ne sviramo, dirigujem orkestrima. Radim sa Londonskim Simfonijskim i Filharmonijskim orkestrom, komponujem za njih. Sviram violinu i klavir - znači, otkrivam dve potpuo suprotne strane svoje ličnosti. Imam klasično muzičko obrazovanje, jer sam od svoje šeste godine učestvovao na mnogim festivalima klasične muzike... pre nego što sam napunio deset godina, svirao sam sa Državnim omladinskim orkestrom, i onda, odjednom... BUUM! Otkrio sam devojke, LSD... Odselio sam se na Island, upoznao sam Bjork kada je imala samo 13 godina, mnogo pre Sugarcubes, upoznao sam Enyu i mnogo dobrih Ijudi. Geordy i ja smo skoro dve godne živeli na Islandu. Ja sam opsednut ostrvima, zato sada živim na Novom Zelandu. Ritam - A Engleska? J.C.; - Ne, Engleska nikako! Tamo samo radim. Svakih pet nedelja preletim 30.000 kilometara - od Novog Zelanda do Engleske i nazad. U početku je taj put izgledao sjajno, zanimljivo, ali posle samo dve nedelje osećao sam se kao u paklu - put je previše dugačak. Na Novom Zelandu živim na ostrvu, 50 kilometara od obale. Važan deo Killing Joke je naš idealizam i vera u ono što radimo. Posle svih ovih velikih građova Zapada u kojima smo bili, i posle svih izgubljenih industrijskih zemalja, moraš da nekako odgovoriš na sve to, moraš da reaguješ. Za mene, Novi Zeland je deo odgovora. Zudeo sam za ostrvom toliko godina, proučavao sam mitologiju, misticizam, i zajedno sa bendom, otkrio sam jednu stvarkoja nasje ojačala - život na ostrvu. Ritam - Proučavao si i kulturu Maora? J.C.: - Na našem poslednjem koncertu u Londonu učestvovalo je i 20 Maora, koji su izvodili svoje plesove i rituale i bilo je savršeno. Ja volim te Ijude, slažem se sjajno s njima. Imam probelm sa engleskim mentalitetom - oni nikada ne govore ono što misle! Dopadaju mi se i Arapi, Italijani, Grci... jer uvek otvoreno govore sve što im je na umu.

Sličnih problema imao sam i na Islandu - oni su čak i gori od Engleza. Vrlo su introvertni, svaki put kad se napiju kao da misle: “OK, sad ćemo da se napijemo, a onda “emo da se bijemo!” Ritam - Što severnije ideš, Ijudi su sve više... J.C.: - “Sunce se smanjuje i Ijudi su sve zatvoreniji...” Tako nešto, da.Na Novom Zelandu je leto kada je ovde zima, i ako se potruđiš, možeš da doživiš dva leta i dve zime godišnje. Ali, ja sam rađoholik, radim sedam dana u nedelji, imam studio za snimanje na Novom Zelandu i stvamo mnogo radim, možda čak i previše. Pravi sam primer manijakalnog depresivca, i moja se raspoloženja brzo menjaju - ujutro sam uvek loše volje, i rad mi pomaže i tako je već godinama. Ali, kada preteram s poslom, biva mi sve gore, tako da, čim završimo sa ovim, moraću sebi da priuštim bar tri meseca odmora. Istovremno, radim i veliku kompoziciju o Jugoslaviji - "Ratni rekvijem" za dva hora i trebalo bi da Londonski Simfonijski orketar izvede to delo u aprilu. Napisao sam skoro ceo materijal, i u njemu ima dosta arapskih instrumenata, jer sam u Egiptu proučavao arapsku muziku. Ovim projektom pokušavam da shvatim konflikt “Ijudski stvorenih” religija. U "Ratnom rekvijemu" koristim i neke delove Novog zaveta, Hindu religije, stihove velikog pesnika Rabinđranta Tagore i pravila mnogih religija. Sve je o proleću, o večnom životu, to je više duhovno nego religiozno delo. Religija je nešto što je čovek stvorio, i želim da uhvatim osnov toga, a duhovno je nešto drugo. Deca u školi ne treba puno da uče o religijama, svako treba sam da otkrije Boga, i da ga razume na svoj način, bez ikakvih indoktrinacija sa strane. U mojoj porodici su i Indusi i Muslimani i Hrišćani, i na neki način, ja sam prisiljen da posmatram sve te različlte aspekte Ijudskog duha. Ritam - U tim relijama ima toliko istih pojmova i ideja... J.C. - Ne prihvatam u potpunosti ideju o paklu u ortodoksnim religijama. Smatram da je smrt oproštaj za svakog, pa čak i Sadama Huseina. Vatra sagoreva nečistotu, to je alhemijski proces, i ostavlja samo dobrotu. A značenje vatre povezuje se s paklom, kao ono 666, 36 ili 6 je broj Sunca, kao što Merkur označava 8 ili 64... Svaka planeta ima svoj broj. Na Srednjem Istoku i u Svetim zemljama, Sunce je vrlo negativna stvar jer isušuje vodu i odnosi život na taj način, ali u Evropi, Sunce daje život. Znači Sunce ima različlt smisao u različitim shvatanjima. Svete knjige zahtevaju nove analize ili komentare, bilo bi nam potrebno nekoliko života da sve to shvatimo. Sanjam o pošumljavanju, o toj jednostavnoj ideji da pošumimo celu planetu. Nova ideja je kao nova kultura, stalna obnavljanja zemlje... zbog toga i živim na Novom Zelandu, zbog te ogromne energije i gomile novih ideja. Tamo su žene prvi put dobile pravo glasa, prva zemlja u kojoj je sročen sistem socijalne zaštite, divno mesto za nove ideje i projekte. Ritam - Kako izgleda raditi naNovom Zelandu? J.C. - Novi Zeland je čudan, ima svoj specifični provincijski mentalitet s jedne, i neverovatnu otvorenost s druge strane. Nemam razloga da živira u Engleskoj - tamo sam rođen, ali sam poluIndus. Ipak, pretpostavljam da sam Englez. Živeo sam u Ženevi, tamo živi i moja 11 -godišnja ćerka sa mojom bivšom devojkom, ana Novom Zelandu imam dve ćerke sa prvom ženom - jedna ima sedam, a druga tri i po godine. Osećam se kao da sam, bez obzira što imam tek 34 godine, proživeo nekoliko života, potpuno različitih života na ovoj planeti. A Killing Joke je važan deo toga, i posmatram ga kao put ka slobodi. Muzička industrija plaća naša putovanja, naše vino i hranu, avionske karte, našu zabavu. Mi smo, u osnovi, gomila propalica, i u našoj filozofiji se ništa nije promenilo od samih početaka. Jer, ako ti ne iskoristiš industriju, ona će iskoristiti tebe. Ovakav posao ćeš zapamtiti, stalno si na putu i postoje samo dve stvari za koje možeš da se uhvatiš - droga i religija. Ako preteraš s religijom, postaćeš dosadan, ako preteraš s drogama, umrećeš. A kad umreš, oni će izvući još jednu ploču kojom će nadoknaditi tvoju smrt i zaraditi čak i na tome. Znači, zgrabi novac, uzmi sve, mazni sve od njih, od tih prokletih multinacionalnih kompanija. U svetu postoji samo pet kompanija za snimanje ploča, samo pet. Muhamed kaže: “Monopol je nezakonit.” Mislim da je to sjajna rečenica, i sada vam je, nadam se, jasno i zašto!

Bojan Zikić

Kire Božinov

31