Ritam

је. Imao sam m sreću da sam se u to vreme, krajem sedamdesetih, družio sa vrlo interesantnim Ijudima, koji su se još u to vreme bavili raznim vidovima pisanja. Od Slobodana Tišme preko Drča Čede do Miroslava Mandića, to su bili neki stariji Ijudi koji su se već godinama bavili tim stvarima i koji su uticali na mene i ovo šta sad pravim. Meni se u tom trenutku učinilo sasvim normalnim da to što oni rade, radim i ja. RITAM: Dobro, ali to nimalo nije uobičajeno, kako mi se čini da sad predstavljaš te stvari - ipak si imao petnaest godina tada. Verovatno je više Ijudi sa petnaest godina zainteresovano za zbivanja u fudbalu... KEBRA; Tad se đesio punk, sa raznih stranaje počelo da kulja, jedan bum u filmu, muzici, književnosti, svemu. I ti si sve to pratio, bez obzira da li si bio klinac, jerako si klinac ne znači dasi glup. Taj talas je i nas zapljusnuo i neki moji najlepši trenuci u životu su vezani za to vreme. Tad je bilo sramota da ništa svoje ne radiš. Osećao si se kao najgori čovek na svetu, ako ne uskočiš u to. Meni je to bilo mnogo interesantnije i od fudbala i od nekih prvih izlazaka. Mene je to drmnulo. Nekog drmne “Partizan”, nekog devojka, a mene punk. To mi je jako koristilo kasnije, jer te taj način razmišljanja tera da ne ostaneš na tome na čemu si sad, inače ćeš biti glup punker. Moralo se ići dalje. To su bila najlepša vremena - svaki dan se dešavalo nešto. Pratili smo sve, čitali smo sve, gutali svaki dan nove informacije iz svih vidova umetnosti, provođili smo dane samo gledajući, slušajući, čitajući, i nismo mogli da verujemo đa se sve to dogada baš nama, na ovom prostoru. RITAM: Nisam siguran koliko mlađi čitalac može sebi da predstavi taj osećaj - i koliko mu je to uopšte važno - svestan si da se istovremeno neke bitne stvari događaju u muzici, konceptualnoj umetnosti, filmu i stripu, a da se sve to tebe zaista tiče, na neki način koji je tebi potpuno jasan, mada za konceptualnu umetnost nikad ranije nisi čuo ... I sa malim, ma koliko beznačajnim učestvovanjem, čim si radio NEŠTO SVOJE, ti si učestvovao u tome i nisi bio ništa lošiji od onog ko je već na neki način bio zvezda radeći, naprimer, neku svoju muziku... KEBRA: Tačno tako. S tim što mi nismo zapostavljali fudbal. Obično smo igrali podeljeni na dve ekipe - mi mlađi protiv starijih: Tišme, Čede, Mande. Om su tad bili u dobrom fazonu, odnosno iz nekog hippy fazona su prešli u taj novi, koji se upravo dešavao, i kome su nas ustvari oni naučili. Taj hippy je isto bio dovoljno dobra i velika stvar, toliko da su ti Ijudi, posle, kad je došao punk, sve shvatili i prešli na njega, da bi ostali isti. RITAM: Ali su vas uz to zgazili u fudbalu? KEBRA: Ha, ha, ne baš... Bili su fizički jači, ali su na fin način igrali i davali golove, dok smo mi bili luđi. Oni su više igrali brazilski, a mi engleski fudbal... Na kraju smo ipak mi njih dotukli. I danas se srećemo - Manda nas, uvek kad je u zemlji, zove da igramo. Nekada smo igrali na čuvenom Đačkom igralištu u Novom sadu, a posle u nekom parkiću. To, dakle nisu bili klasični tereni, pa se okupljalo i neko šire društvo, naši drugovi i drugarice... Jedno vreme su u tim timovima igrale i razne žene... Prvobitna postava Воуа je kompletna igrala fudbal. Oko svega toga se uopšte okupljalo dosta Ijudi, najmanje dvadesetak. RITAM: Na kom si mestu u timu igrao? KEBRA; Svi smo sve igrali... RITAM: Tamo gde je bila lopta, znači... KEBRA: Ha, ha, da... Inače Tišma je uvek bio “zvezdaš", ja “partizanovac”. RITAM: Posle utakmice, znači, tuširanje, pa na koncert. KEBRA: Ponekad, da, pošto smo nastavili da igramo i kad smo napravili Obojeni program i Воуе i Grad, taj novosadski novotalasni krug. Na tim utakmicama smo se često dogovarali šta ćemo sad i kako ćemo, i što se tiče koncerta i što se tiče muzike uopšte... Pametni i lepi RITAM: Dobro, ali mi sađ ovde imamo jednu autentičnu rock zvezdu posebne vrste, na Sajmu knjiga. Promociju njene knjige koja privlači pažnju književnih krugova... KEBRA: Kamo lepe sreće da sam rock zvezda... RITAM; Objektivno - jesi. To nije deo tvog izbora u životu. Prosto postoji činjenica da te Ijudi doživljavaju kao poznatu ličnost, čoveka koji nešto krupno radi u našoj rock muzici. Misliš da takvih ima još puno? Kebra - Pa đobro. Sad je takva situacija. Podigla se tenzija i oko rock muzike, i oko književnosti. Tako da sam dvostruko zanimljiv. Pri tom, ja svoje učešće u rock’n’rollu ne mogu da razdvojim od tih tekstova. To je ono čime se inače u životu bavim - pisanjem se bavim svaki dan, a rock’n’rollom ne, mada razmišljam o njemu 25 sati dnevno. Meni je ovo apsolutno normalna prezentacija onoga što radim. Sve je to spojivo, ustvari, ne znam kako bi se jedno od drugog razdvojilo. Najveće moguće poštenje i

prema sebi prema drugima, u ovom trenutku, jeste da im pokažem sve što radim, onako celovito kako to jeste. Forsiranje jeđnog ili drugog bilo bi jezivo foliranje. RITAM: Da li u sve to spada i pravljenje majci? KEBRA: E da. Ja jako volim da pravim majce, odavno. Videćete u novim spotovima - nove majce. I uopšte, voiim da crtam. RITAM: Opet ću da upotrebim tešku reć, kao “rock zvezda” - mislim da je sve to 0 čemu pričamo, deo jeđnog novog modela kultumog heroja kod nas. Nešto čega nije bilo pre, a što bi u engleskom bio “streetvvise intelectual” - znači intelektualac, ali koji nije izgubio vezu sa stvarnim životom. Neko ko ima akademsko obrazovanje, ali nikako nije zaboravio onu zdravu uličnu svest, koja na osnovu ličnog iskustva podučava šta su prave vrednosti u životu. KEBRA: M islim da u ovom trenutku ovde postoji procep u kome mogu da radim to što radim. a da nikog ne ugrožavam i ni sa kim ne moram da se poredim. Jednostavno, osećam da sam našao neko prazno mesto i stao tu. Čini mi se da vidimijoš puno praznih mesta koje bi drugi, još mlađi od mene, mogli da popune svojim radom i svojim načinom života. Ne znam da li će to biti neki modeli, ali vidim da ima dosta prostora za kreativne Ijude. RITAM: U ranijim generacijama, Ijudi koji su se okretali oko te rock muzike kod nas, kao da su imali kompleks dokazivanja pred Akademijora nauka 1 umetnosti ili ne znam kakvim višim autoritetom - dokazivanja da je rock ipak deo Kulture sa velikim K. Ista je bila sudbina stripa. Nove generacije, koje su odrasle u osamdesetim, nemaju potrebu da ikom išta dokazuju. Obrazovani Ijudi slušaju rock muziku i sve im je jasno, i tu nema nikakve izveštačenosti, samo traženja iskrene osećajnosti. Tu je negde Obojeni program našao svoju populamost... KEBRA: Ja bih voleo da su Ijudi to tako shvatili. Mi se ne trudimo da nas neko podržava, ne tražimo svoju publiku, ali nekako nalazimo dosta Ijudi koji osećaju to što mi radimo. Bio sam na dosta koncerata u inostranstvu i na malo njih sam osetio tu atmosferu koja postoji na našim - zreli Ijudi, bez obzira na godine, neophodni su da bi se stvorila ta napeta atmosfera, bez obzira da li je u toku faza ćutanja ili euforije. Vidiš da to ne ostavlja ravnodušnim te Ijude, i da se taj osećaj kod njih produžava i posle koncerta, stimuliše ih da budu to što jesu. RITAM; Siguran sam da bi se svi složili da su koncerti Obojenog programa jedinstveni zbog onog osećaja da se tu neko obraća baš njima, samo njima i nikom drugom u sali. Ploča se zove “Verujem ti jer smo isti '. Knjiga je uradena kao mala džepna knjižica, koja može da se svuda nosi sa sobom.. KEBRA; Meni je neverovatno da se obraćam masi. Nju ne mogu da osetim. To što mi radimo je vrlo intimno. A sa druge strane, tu, iza, savršeno gruva. Muzika gruva i to je neverovatno jak, a ličan doživljaj. Ja mogu svakom od njih lično da se obratim, i to i radim, a pri tom nikog od njih ne moram u oči da gledam. Jer to je toliko intimno daje samo moje ili je samo njihovo, i ne treba da ih gledam u oči da bi se to znalo. Oni će razumeti. RITAM: Mislim da je neizbežno da se pomene da su najbolji nastupi Obojenog programa vrlo seksualni. Ničeg direktnog i vulgarnog tu nema, postoji samo ta energija koju celu stvar čini snažnom i zdravom, upravo zato što je tako telesna. Inače bi se pretvorila u papimu konstrukciju. 1 to je možda neka veza sa punkom, ta iđeja da muzika mora da deluje na telo, a da pri tom ne mora da odstupi od iđeje. KEBRA: Postoji ta teorija izneta u jednom zagrebačkom časopisu - u “Poletu”, kađ je Obojeni program još bio mali, da smo mi “ženski band” U smislu da samo žene mogu da ukapiraju te emocije koje daje Obojeni program. Čak su objavljivali neke razgovore sa publikom u kojima su tipovi govorili da naš koncert “nije ništa specijalno”, čak “sladunjavo”, a ribe su padale u nesvest. Moguće da tu ima nešto. Ali bez predumišljaja. RITAM: Čuo sam interesantno mišljenje, po kome Ekatarina Velika i Obojeni program imaju sličnu ulogu na našoj rock sceni. Radi sc o dve grupe sa “viškom smisla” u tekstovima. Ali dok su EKV u obične tekstove gurali neobične asocijacije - kod vas je osnovno polazište iščašeno, a smisao se shvata samo iz nekih delova teksta, iz jakih slika u refrenu uglavnom, i to najčešće tako što čovek sam daje pesmi značenje, na osnovu kostura koga

44