Ritam

se na sve strane sa onim što su prićali, muzičko-političko semplovanje je dobiio pravu ulogu ravnopravnog dela pesme. Ključna promena, u odnosu na sve prethođne generacije cmaca u muzici, desila se u prethodnom slušanju - skoro da ste mogli da se zakunete slušajući težak gitarski rif u legendamoj "Sofisticated Bitch" (autorrifa: Vemon Reid iz Living Colour), da su ti momci odrasli na klasičnom hard rocku sedamđesetih. I stvarno, sva nova imena rapa, a PE prvi, spremni su da priznaju da su svojevremeno slušaii Led Zeppelin, naprimer.l to je osnovna razlika koja je od rapa stvorila veliki doprinos rock'n'rollu - on ne bi dobio tu težinu i direktnost da generacija mladih crnaca nije slušala sasvim belački hard rock, pre toga. Udama pesnica rapa razorila je sve muzićke i političke predstave osamdesetih najavljujući kraj Reaganom ujedinjene japijevske Amerike. “Yo, Bum Rush The Show" (1987.), debi album, razbijao je iluzije svih i na sve strane, ponoseći se jednim od najneuglednijih omota bitnih ploča ikad - naime, osnovni likovni motiv bio je... crnci u mraku. Odozđo smmljena grupica mladih craaca u nekoj sobi, sa rukama na graraofonu (zaklinju se?), tom osnovnom oružju novih Cmih Pantera, istovremeno loše uradena fotografija i baš zato dobra, trebala je da bude manifest nove estetike. Prljave do koske. Ukus stvaraog života. Istovremeno ona je simbolizovala prelazak političke borbe u sfere pop kulture, tarao gde se savremeni ratovi zauvek dobijaju ili gube, predstavljajući Public Епету kao zakonitu decu Malkolma Х-а. Uostalorn, numere kao što su naslovna, "Vou're Gonna Get Yours", "Public Епету No. 1", "Miuzi Weghts A Ton", "Raise The Roof', jasno su govorile o crncu koji će se obračunati sa svim zloćama ovog sveta, zbrisavši sa lica zemlje negativce svih boja kože. Ali je zato "Rightstarter (Message to A Biack Мап)" do neukusa često spominjala da se radi o revoluciji u svesti, i ničem drugom. Jake slike su trebale da pomognu očekivano osvešćenje, ali zlonaraerai nisu hteli da čuju. Rap je postao stvarni državni neprijatelj broj jedan. Sledeći album, spreman već u senci pravih političkih pritisaka na rap muziku kao nabeđenog izazivača nasilja u S.A.D. i jedne tragične smrti (Scott La Rock, druga polovina genijalnog dua Boogie Down Production), bio je remek delo moderae muzike, ploča simbol, model i spomenik vremenu. "It Takes A Nation Of Millions To Hold Us Back" (1988.) od početka do kraja je najbolja ploča crnačke muzike našeg doba i, uz to, jedna od najboljih ploča rock muzike u poslednjih deset godina. Da PE nisu preuzeli beskompromisan nastup i stogost stavova iz rock'n'rolla, te njegovu kulturnu širinu, опа ne bi zvučala tako zastrašujuće univerzalno, sveznajuće kao Biblija. Jer, "It Takes ANation..." je manje govorila o crncima, a više o potlačenima, ma kojima, ma gde, proklamujući pravo na pobunu (nauk Louisa Farrakhana). I prenoseći ga u pop muziku. Od "Don't Beleive The Нуре" do "Party For Your Right To Fighf', od "Bring The Noise" đo "Rebel Without The Pause", od "She Watch Channel Zero" do "Black Steel In The Hour Of Chaos", PE su kao korozija na čeliku razjedali sve uobičajene predstave o Americi, na istj način na koji je to krajem šezdesetih činila tadašnja pred-Woodstockovska rock muzika, Velika borba protiv inferornosti u mozgu završila se ovim delom, koje je predstavljalo konačan trijumf svesnih nad besvesnima. Kao da su se odjednom ponovo desili Sex Pistols i The Clash, i naravno, svi ti mali beli slušalački šampioni slobodoumnosti koji su do tada hvalili punk i "novi talas", kukajući kako nemaju više šta da slušaju, okrenuli su glavu na drugu stranu... Kada su 1990. objavili treći LP, "Fear OfThe Black Planet", PE su već bili institucija koja se pohađala kao kakav obrazovni tečaj, a Chuck D, ugledni presuditelj i učitelj, čuvar moralnih načela crne zajednice, čovek koga su svi pitali za mišljenje. Jedini način da se održe u norraalnom stanju bio je da svoju borbu zaista prenesu na teritoriju supreheroja koji se obračunavaju sa velikim zlodusima ovog sveta, kao što je Hollywood ("Burn Hollywood, Burn", uz Ice Cubea i Big Daddy Canea), policija, ("911 Is A Joke", mnogo pre "Cop Killer"), te slavni rasisti pop kulture, kao što je John Wayne ("Fight The Power"). Ova poslednja pesma je i zaštitni znak albuma, himna - ispunjenje obećanja sa njenog početka u "Brothers Gonna Work It Out": "1995. ćete igrati na ulici, ruke podignute uz ovu muziku, ujedinjeni stojimo, podeijeni padamo". Između je mrak, mnogo više mraka nego ikad na PE pločama, u svim onim trenucima kad se bave stanjem crne zajednice, i zatiču samo nemilosrdnu količinu beznađa "Pollywannacracka", "Welcome To The Terrordome" ili "Who Stole The Soul , u kojoj se, jadni, brane od onih koji ih napadaju da pevaju pesme koje ne nuđe nikakvo rešenja, već samo iznose problcm. U silnom naporu da budujasni makar svojima, PE su čak našli za shodno da "PowerTo The People” (zvuči poznato?) završe sa porukom "M-I-R 199L",Više od svega, ovo je programska politička ploča banda koji živi stvaran život. Veliki vic i suva istina, istovremeno. Šta je bilo sa rapom? Prava veličina PE može se konstatovati tek kad uporedite muzički učinak ostalih velikih rap imena sa njihovim - kao da su i Ice T i Ice Cube i

Disposable Heroes Of Hiphoprisy i svi ostali krenuli putcvima koje su PE otkrili na svojim pločama, svaki od pomenutih dovodeći odredeni pravac do logičnog kraja. PE su bili muzička akademija mnogima, na njihovim pločama, pa i na poslednjoj, moglo se neslućeno mnogo toga čuti i naučiti, Pravi problem leži negde drugde - ako je neko učinio mnogo za ponos crnaca, bili su to Public Епету. Njihove prve tri ploče su sublimirale politička i kulturna nastojanja generacije, sažimajući u sebe iskustva najvećih ploča jazza i soula, preuzimajući pomalo iz rock’n’rolla - to su bili veliki produkti kulture svog doba uopšte. Ali do 1990., svi su čuli te ploče i naučili sve lekcije, a Tone Loc i MC Hammer su se pojavili na top listama. Nova igra prilagođavanja je počinjala. Do 1991., ništa više nije bilo šokantno i Niggers With Attitude, a potom i Ice Cube došli su na prvo mesto američke top iiste albuma, sa pločama koje su bile oblepljene onom oznakom za bezobrazne tekstove. Seks i nasilje su se dobro prodavali i u devedesetim, Do 1992., stvari su se prenele na ulice i vojska je prvi put od šezdesetih godina morala da interveniše u građanskim neredima u Americi, u pređgrađima Los Angelosa, Geto je reagovao, ovekovečujući svoju prepuštenost sebi putem televizijskog prenosa razaranja Amerike. Do 1993. muzika je sve to prenela na mesto No. 1 i MTV, pretvarajući Snoop Doggy Doga u pop zvezdu novog kova - nikad čovek pod istragom, optužen da |e učestvovao u nečijem übistvu, nije prodao više ploča, nikad jedan muzički pravac kao što je “gangsta rap” nije više učinio na pretvaranju kriminala u prihvatljivu pop mitologiju. Ništa tu nisu vredeii Arrested Development, koji su jedini nešto vredno postigli svojom ležerno raspevanom, južnjačkom varijantom porodičnog rapovanja. Ničeg svetog više nije bilo, a i bela i cma Amerika su se navikle na sve. Šok više nije postojao. Public Епету su i sami bili izgubljeni u ovom novom svetu koji je polako počeo da nadilazi njihove najcrnje primisli. U kome nije bilo uporišta za časne i poštene i u kome su krek i gangovi odnosili živote svaki dan i svuda. U kome su belci otkriii da ih ustvari ne zanima šta rade crnci u getu, dok god su sve osnovne poluge vlasti u rukama bele kože. U kome se u svakoj tinejdžerskoj seriji pojavljivao i poneki crnac ili crnkinja, dabi se beli konačno osećali širokogrudo (pratite li “Melrose Place”?). Šminka, samo šminka na licu lobanje. Iste one lobanje koja je završila na oraotu njihove najsmušenije ploče, “Apocalypse 91... The Епету Strikes Black” (1991.), koju su, gle čuda, ti militantni craci završili svirajući skupa sa belim metalcima - Anthrax - onu svoju već klasičnu nuraeru “Bring The Noize”. Odgovora ipak nije bilo niodakle, Proffesor Griffje otišao, aFlavorFlavu je pretio zatvor. Sastav koji je počeo kao reakcija na ono što rade belci, počeo je da gubi oslonac onog časa kad se promenilo ono što belci rade. Pretila je opasnost da postanu propovednici bez religije. Ono što su govorili bilo je stvarno tačno, ali stvarnost je brzo prevazilazila njihove poruke, postajući istinitija od istine. PE su to konačno shvatili. “Muse Sick N-Hour Mess Age” je upravo zato nesvakidašnji trijumf i konačna potvrda da su PE sve vreme bili nešto više od Agitpropa Afroamerike - sa potpuno neverovatnom količinom spektakularne muzičke inspiracijc PE su posle četiri godine odsustva odjednom izbacili ploču koja opet ротега granice, Prvo su razrešili osnovnu dilemu rapa devedesetih, koju ni svi talenti Stetsasonic, A Tribe Called Quest, Dream Warriors, Gang Starr i drugih koji su izmiksali jazz sa rapom, nisu na kraju uspeli da reše - svirati ili ne? Public Епету na novoj ploči uglavnom sviraju instnunente! Da bi uopšte bili shvaćeni ozbiljno morali su da budu saraoironični i nasmeju se i sebi i rapu i crnačkim kompleksima... ovo je najljudskija i najranjivija ploča Public Епету, najduhovitija i najsočnija, najplesnija i najmanje prst u oko belcima... više crncima. Naročito onima koji nisu ništa pravilno shvatili, “So Watcha Gonna Do Now” je najupečatljivija lekcija, kidanje kičme svima koji prave glamour od uličnih bandi, To je i pesma koja ovde najviše ohrabruje, sa neumoljivim refrenom "svi govore o tom gangsterskom sranju" i tu negde uguranim opisom krađe automobila koja se nesrećno završava. Ako je jednom neko ukrao soul (dušu), sad su se PE setili da na pitanje "koju vrstu snage mi imamo", odgovore - "soul power", Da na izazove droge odgovore preko "Live And Undrugged" sa "da li si na strani dobrog ili đavolskog". Daprobleme belaca otpišu u pesmi "Godd Complex” (neki belci misle da su Bog lično), 1, naravno.kroz hiljadu snimljenih glasova zaključe da je "belčev raj - crnčev pakao". Govoreći iz ličnog iskustva... Konačna poruka svima koji još imaju problema sa prihvatanjem Public Епету bi trebala da bude: već dovoijno puta smo ograničeni samim svujim poreklom (belo, crno, plava kosa, muški pol, Balkan, Smederevska Palanka itd ). Zar ne? Poreklo moraš da imaš, ali suštinsko je pitanje - Sta ćeš uraditi sa njirh? Public Enemy.su dali svoj odgovor. Jesi li i ti?

Dragan Ambrozič

49