Ritam

Crna kiša će pasti

Zašto su РХЈВЗЛС ENEMY još uvek ječLna od najvećih rock’n’roll grupa?

Dopustiću sebi još jednom dase igram Broja Jedan iz "Alana Forda” i podsetim vas na jednu staru emisiju na Studiju B (“Igla naša, ploča vaša”), u kojoj je 1977. gost bio Vlada Janković - Džet iz tada postojećih Cmih bisera i sa Beograda 202. Njegov komentar na voditeljkino pitanje šta misli o punku bio je rutinsko “za mene, to nije muzika”, plus redovni alibi “ali ono što je dobro u tome isplivaće na površinu”. Blagonakloni Džet je tu kao dobre stvari, od svega pomenuo Elvisa Costella, a kao ime koje će obeležiti buduća vremena - Mink De Ville (pustivši kao muzičku ilustraciju njihov “Cadilac Walk”). Refren “to nije muzika”, bio je zaštitni znak raspoznavanja među starijim rockerima, koji zaista nisu razumeli gde je u toj buci muzika. Mi, mlađi, ipak smo to osećali kao jedinu SVOJU muziku, nešto što se događa nama i sa nama, i nije nas bilo mnogo ni briga da to objašnjavamo nekome. Niti smo umeli. Znao si ili nisi znao. Mnogo godina kasnije, tokom 1987. i 88. naitazio sam na istovetan refren u krugovima zaljubljenika aitemativnog rocka oko berze polovnih i originainih ploča nedeljom u SKC-u. The Smiths i R.E.M. bile su tajne koje su se Ijubomomo čuvale i delile sa posvećenima, a Grandmaster Flash, Run DMC i razni drugi sa šiframa umesto imena - crni šarlatani u krznima, kožnjacima, trenerkama ili patikama, sasvim svejedno. Kada je neko prvi put ovim slobodoumnim Ijubiteljima “altemative” pomenuo Public Епешу, opet sam čuo da “to nije rauzika”. I mada sam već shvatio, postao sam milion puta sigurniji da se negde opet nešto đogađa, nalik na punk. Znao si ili nisi znao. Plešem kao sestra, udaram kao brat Sama pojava grupe PUBLIC ENEMY bila je neverovatna stvar u muzici cmaca. Naime, nikad ništa agresivnije se nije desilo u njihovoj kulturi. Od kad su Malkolra X i Louis Farrakhan završili svoje istorijske političke misije, ostao je samo konformizam. Токош celih sedamdesetih, a naročito osamdesetih, velika stvar za Crnu Ameriku bila je mogučnost da se školuje, pravi biznis i UČESTVUJE u sistemu, koji je do odvratnosti postao popustljiv prema “poštenim” crncima, i nikom drugom. Pri tom, tokom svih tih godina masovnog prosperiteta poslušnih i pojave prvih cmih bogatih Ijudi, niko nije bio spreman da otvoreno govori o skrivcnom šikaniranju i nasilju kao svakodnevnici, na svira nivoima življenja. Još manje su neki cmci mogli da skupe snage da otvoreno govore o tome da su rasne predrasude još uvek deo kućnog vaspitanja u milionima belih domova. Način na koji su Public Епету agresivno nastupili bio je, u suštini, način na koji su do tad belci bili agresivni u svakodnevnom životu. Ničeg posebno crnačkog u tome nije bilo i to je bilo eksfremno novo. Glavni deo priče o Public Епету zapravo počiva na biografskom podatku, opštoj istini, da je Chuck Ridenhour, a i veći deo buduće gmpe (Flavor Flav i Terminator X, mada ne i Profesogr Griff), odrastao kao stanovnik Long Islanda. To je onaj deo njujorške šire okoline u kome živi viša srednja klasa, uglavnom belačka, razumljivo, Mada su njegove mlađe komšije kasnije napravile onu veselu gmpu De La Soul, neosporni lider PE, Chuck D, svojevremeno je sasvim sigumo stekao svoje obrazovanje o odnosima među rasama na istom mestu, upravo u ovakvom belačkom, bogatom okruženju. Njegovi rođitelji takođe nisu bili manje imućni, a vrednosti koje su poštovali bile su iste kao i kod njihovih komšija - zaradi sam, štedi novac i ne gledaj u tude dvorište, na primer. Šta nara takvo odrastanje još govori? Chuck je od najranijih dana u mešanoj sredini morao postati svestan da nije sve isto za njega i njegove prve komšije, to jest da boja kože odreduje mnogo toga, više nego što se to pričalo - ođ kmga dragova do mogućnosti za uspeh u karijeri. Bez obzira na novac

kojim raspolažete ili ne. Svu onu gorčinu koju i sad iraa u odnosu na dvoličnost kvaziliberalnih stavova srednjeklasne Amerike, Chuck je morao steći u svom prvom komšiluku. Osnovi Public Епету etike postavljeni su upravo tu, u mirnom, sterilnom belačkom okolišu Long Islanda i njegovih uređenih zelenih površina. Chuckjesamo okrenuo ogledalo ka belcima i ponudio im ona razmišljanja koja oni - uscvari - imaju o crncima, ovaj put kao razmišljanja jednog crnca o belcima. Beici su, naravno, bili zaprepašćeni. Mlad, lep, pametan, ponosan i fizički snažan crnac koji se zalaže za prava crnaca, na belački efikasan i umetnički priznat način, mogao je biti doživljen samo kao noćna mora diljem one obične Amerike. U srcu srednje klase morao je vladati sam užas kad se to stvorenje pojavljivalo na televiziji ili radiju, Stvari koje je pri tom izgovarao ni sam Đavo ne bi bolje smislio, što se njih tiče - podsetimo se, recimo, priče o tome da će se od američke vlade tražiti odšteta za ropstvo ili posebna cmačka federalnajedinica. Kao da te priče, kad ih izgovara jedan muzičar, član popularne grupe, nisu samo spektakularan način da se nešto drugo kaže. Za razliku od silnih miroljubivih cmaca, Chuck D i PE su hteli da vode muzičko gerilski rat protiv nepravedne Amerike i u tu svrhu su koristili sve опе metode provokacije i inteligentnog verbalnog šikaniranja, koje su belci već usavršili. Učeći od njih, naučili su kako s njima treba. Osnovno i jedino oružje kojim su PE ikad baratali bio je šok, Izazvani udarac straha. Ništa od svojih priča o nasilju PE nikad nisu uzdizali na nivo mitologije, oni su samo tražili da se sa tim prestane, jer jeste divljački. Današnje gangsta rap izvođače, zato će na novom albumu jednostavno sahraniti. Zauvek, nadamo se. Ovo sve je bilo ukomponovano u strahovitu muzičku podlogu čija je do tad nečuvena motorična moć mlela sve pred sobom, dok su sirene urlale a besni crnački glasovi naizmenično zahtevali pravdu ili opisivali užas, vrhunski rapujući, Svaka ploča Public Епету bila je radio, televizija i štampa mladih cmaca krajem osamdesetih. Otuda se nijedna, sve do danas ne možc porediti sa drugim rap pločama. PE su na svim svojim izdanjima istovremeno držali predavanje iz društvenog, nacionalnog i seksualnog osvešćenja, pretvarajući se u instituciju koja putuje, priča, svira i maršira (ili to beše ples?). Uprkos pojedinim kontradiktornostima, PE su savršeno postavili pravo pitanje mlade obrazovane crne Amerike: kada ćemo sami napraviti svoja pravila igre? Da li ćemo zauvek slediti njihova? Beloj su emitovali sliku svesnog i snažnog, mladog, obrazovanog cmca, izazivajući je da reaguje na način na koji je želi, a ona je reagovala predvidljivo - uglavnom sa strahom, dopuštajući da sve njene predrasude postanu javne i otvorene. Bolno pitanje koje nema odgovora i na kome se zamalo srušio ceo LA 1992.. Puno godina pre toga, moralni zahtev koji se sve vreme čuo ispod njihove muzike bio je da se neko potrudi da nađe način za sve da žive kao Ijudi, ili će biti svašta. PE nisu pretili. Oni su znali šta će biti, Waši heroji na markama Najbolje od svega je bilo to što su PE zaista bili muzička inovacija velikih razmera - neverovatna količina gusto raspoređenih zvukova preplitala

48