RTV Teorija i praksa

је 1972. bilo ukupno izdato 56.997 dozvola za upotrebu televizora. Prema tom istom godišnjaku trajanje televizijskog programa ne prelazi četiri časa radnim danima. (Tako je bilo i 1976. godine za vreme moga poslednjeg boravka u Indiji). Zato nerealno zvuči tvrdnja da gledaoci mogu da prate televizijski program skoro u svako doba dana. Jedan od problema u razvoju televizije u Indiji je i taj što večina sela, pa i izvesni delovi građskih naselja, još uvek nisu elektrificirani. To se naravno može rešiti uz pomoć još uvek preskupih za indijskog čoveka i komunu čak, ako je reč o TV klubovima, prijemnika na baterije. Telekomunikacioni satelit je svakako veliki korak unapred i garancija za budučnost, ali se ne mogu ispustiti iz viđa tekući problemi i prepreke, pre svega materijalne prirode, koji ometaju brzu ekspanziju televizije. Indijska vlada je, naravno, svesna svih teškoća oko širenja TV mreže, posebno finansijskih, jer poznato je koliki su izdaci za opremu studija, a posebno širenje veza i repetitora, kao i satelitskih prijemnih stanica. Ali indijska vlada želi da ova ogromna zemlja jednog dana dobije stvamo razuđen televizijski program koji će odgovarati ne samo potrebama trenutka, več uzimati u obzir jezičke, verske, kastinske i druge razlike na duže vreme. Čini mi se da trenutno jedan drugi aspekt elektronskih masovnih medija zaslužuje više pažnje nego televizija kada je reč o Indiji. To su velika uloga i značaj radija. AIR (All India Radio), u čijem je sastavu i televizija, je močna institucija sa programima na nekoliko kanala i jezika, studijima i odašiljačima rasejanim širom zemlje. Tranzistorska tehnika učinila je da radio-prijemnik postane dostupan i siromašnim inđijskim porodicama, onima koje žive u selima bez struje, Da se tako ostvari veza sa vladom i ostalim svetom. Radio trenutno ima, a imače još za dugo primat nad televizijom u Indiji.

Nikola Vitorović

TV Beograd

216