RTV Teorija i praksa

lingvističarske želje za pohvalom moći koju živi jezik ima kad u stopu prati čulne slike a opet ostaje visoka apstrakcija. Razlozi te potrebe praktično su povezani sa daljim razvojem kulture. Posle kratkog perioda osveščivanja o neophodnosti opismenjavanja milionskih masa kulturno obespravljenih, danas je Ijudski rod već zašao u fazu kad zna da „opismenjen” nije opismenjen dok ne dođe do umnih blaga čovečanstva. Da se taj demokratski pristup umnim trezorima svetske kulture übrza i olakša (Rena Mae je ukazao na to još 1969), masovni mediji stvaraju novu književnost, književnost lapidarnu i razgovetnu, ali ne manje filozofičnu i duboku od stare akademske književnosti. Po svemu što znamo ta „nova književnost” stvara se, bar na televiziji, kadgod se prevaziđe jaz između TV slike i jczika. Kadgod - to znači i u prenosima fudbalskih emisija, i u mozaički rađenim obrazovnim emisijama, pa čak i u TV reklamama koje

izviru iz proizvodnje a ne naturaju se životnom ritmu čovekovih potreba. Naravno, ta „nova književnost” ne stvara se u celomudrenim i snobovskim programima pa makar oni nosili na sebi etiketu - umetnost. I bez predstojećeg razvoja informacionih sistema koje nam obećava brak između komunikacionih sredstava i računara, televizija stvara nove kulturne amalgame.

155