RTV Teorija i praksa

Palmer je u Oregonu radio na iznalaženju merila za ocenjivanje stepena dečje pažnje pred ekranom (pre toga je radio па Državnom univerzitetu u Floridi). Prvi korak se sastojao iz testa „odvlačenja pažnje”. U eksperimentima je koristio projektor za dijapozitive sa automatskim šaržerom i projektovao slike na platno koje je bilo postavljeno uz televizor. U toku odvijanja programa па televizijskom ekranu sa dijaprojektora se automatski na platno projektuju dijapozitivi koji su deci interesantni (životinje, figure iz crtanih filmova itd.) a promena dijapozitiva se jasno mogla čuti svakih sedam i po sekundi. Posmatrač sedi sa druge strame televizijskog ekrana i jednostavno beleži koliko puta dete skreče pogled sa televizijskog ekrana da bi pogledalo dijapozitiv. Za vreme ispitivanja koja su se odnosila na Ulicu Sezam Palmer nije štedeo svoje poslodavce - on je davao program u crno-beloj tehnici a dijapozitive u boji. Dabi ustanovio polaznu osnovu, ovakav test odvlačenja pažnje sproveden je na nekoliko filmova i televizijskih emisija koje nisu imale ničeg zajedničkog sa Ulicom Sezam. Autori su sa interesovanjem zaključili da Kapetan Kengur nije dobro prošao na testu. Radnja se sporo odvijala, bilo je suviše govora, tako da je više od trećine zvučnih signala kod promene dijapozitiva odvlačilo dečju pažnju na platno, Jedan film o životinjama je bolje prošao, a isto tako i film Majmuni. Pravo otkrovenje u toku testiranja bio je film Susedi, koji je Norman Maklaren izradio za Nacionalni filmski savet Kanade. Do poslednjeg minuta (tek kada je poruka o Ijubavi prema susedima izrečena na nekoliko jezika deca su skrenula pogled) film Susedi držao je pažnju skoro svih mališana. lako je u tom programu bilo elemenata nasilja i tuče Palmer i Gibon su zaključili da dečju pažnju nije privukao sadržaj. Tajna uspeha Suseda je u tehnici koja je poznata pod nazivom „piksilacija”. Umesto da prikazuje povezanu radnju film prikazuje niz pojedinačnih kadrova, bez vezujučih kadrova, tako da se likovi kreču isprekidano. Rezultat je sličan ekstremnoj verziji prvih Čaplinovih filmova, a to je decu (uključujuči i onu stariju kod kojih je CTW testirala svoje emisije lektire) oduševljavalo. (Iz čisto praktičnih razloga „piksilaciju” koristi i Džon Stoun. ~U osmočasovnom radnom danu u studiju” - kaže on - „ја mogu da snimim osam različitih scena, Onda uz pomoč kompjutera sastavljam povezanu traku. Kompjuter me košta 200 dolara na sat. Za kompjuter potrošim 1.600 dolara, za studio 400; snimanje me košta 1,200 i ja imam osam trominutnih delova koji mi pružaju sve ono što animirani film može da pruži. To znači da me svaki deo košta oko 400 dolara. Najjeftinija animacija košta 2.500 do 3.000 dolara po minutu, znači dvadeset puta više).”

197