RTV Teorija i praksa

Branislava Džunov

TV ŽIVO(S)T U MONTE KARLU

Branislava Džunov-Stošić (1949) Kragujevac. Novinar u Kulturnoj rubrici „Politike”. Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Odsek za žurnalistiku Radi u „Politici” od 1972. godine.

”Imam prezime. Preostaje mi još samo da stvorim ime”, rekla je tridesettrogodišnja Džojs Bunjuel, francuska rediteljka, inače snaha slavnog filmskog reditelja Luisa Bunjuela. Njena televizijska drama, tačnije TV film Tek da se prede preko Sene bio je jedno od 33 dramska ostvarenja u zvaničnoj konkurendji, uz četrdesetak informativno-dokumentarnih priloga na Dvadesetom međunarodnom televizijskom festivalu u Monte Karlu, održanom od 1. do 9. februara. Njeno ime je, za sada, samo na špici TV Đlma koji je ostvarila sa grupom mlađih francuskih saradnika i ostaće zabeleženo uz ovu dosetku na sopstveni račun. Ona pripada generaciji mladih autora koji dolaze, generaciji „skakavaca” golotrbih i golobradih stvaralaca koji rade za televiziju, a zaljubljeno gledaju u film; autorima koji idu uokolo sa portabl-kamerama i snimaju drame da bi skupili novac i iskustvo za svoje filmske projekte. Za njih je svaki televizijski posao neka vrsta probnog snimanja za film. Ne mare mnogo za literaturu jer ona iziskuje više vremena, veči lični angažman u prenošenju na mali ekran. Uostalom svuda oko njih pulsira nedoterani život, pišu se sami od sebe romani na pločniku, treba ih samo,

manje ili više skrivenom kamerom, zabeležiti. I njihova televizijska dela su deliči stvarne stvarnosti; komšijske priče o stanarima sa donjeg sprata, ispovesti iz ordinacije psihijatra, incident oko ukradene tegle sa džemom u samousluzi, zapis iz penzionerskog doma. Nema prošlosti, još manje budućnosti, sadašnjost je ta koja nas iomi i kida nam nerve i ona se nudi bez ustezanja. I kad boli i kad raduje. Hegistrujući svoje prisustvo nagradom za režiju zapadnonemačkom autoru Rajneru Erleru za virtuoznu kriminalističku storiju Meso, snimljenu u najboljem maniru filmskih ostvarenja ovog žanra, žiriji, zvanični i međunarodne TV štampe, priklonili su se nešto tradicionalnijem poimanju televizijskog stvaralaštva, oba poklonivši poverenje jednoipočasovnoj japanskoj drami Dugo putovanje u režiji Jukija Fukamašija. A slučaj je hteo da to bude kao i pre dve decenije, kada je na prvom susretu televizijskih poslenika u Monte Karlu najviše „Zlatnih nimfi” otišlo u ruke upravo Japancima. I mada su oni i u međuvremenu bili zapaženi učesnici ove ugledne televizijske manifestacije, neko od posmatrača je to namerno zaboravio da bi mogao da se našali: ~Pa, bilo je krajnje vreme da ponovo nešto dobiju”.

249