RTV Teorija i praksa

Nema pravde na festivalima, toliko puta izrečena primedba, s razlogom ili tek da se opravda sopstvena loša prognoza pobednika, u stvari je neka vrsta spiritus movens- a mnogobrojnih filmskih i televizijskih smotri koje se tokom godine održe na raznim tačkama Zemljine kugle. Uvek, iznova budi uverenje đa ima smisla takmičiti se i da još uvek nije nevažno i beznačajno ko gubi, a ko dobija, Ko pobeđuje, a ko ostaje za sledeći put U Monte Karlu je nagrađivanje „Zlatnim nimfama” prosto institucionalizovano, postalo najbolja preporuka za program, etiketa sa kojom se obilazi svet I, mada je od svojih početaka i dugi niz godina bio manifestacija sa pretenzijama da negovanjem raznorodnih takmičarskih kategorija, dečjeg, dramskog, naučnog, muzičko-zabavnog i drugih programa bude pregled napora i dometa televizijskih stvaralaca u svim žanrovima, o festivalu u Monte Karlu je (ne)namerno, uporno stvarana slika kao 0 smotri prevashodno dramskog i igranog programa. Na festivalskom stablu dramska kategorija je bila najjača i najisticanija grana. Festival je to i postao, ali tek kada su se pojedine programske kategorije otcepile u samostalne, žanrovski isključive smotre izvan Monaka i kada kao da nije bilo važno ima li pravde... I, da ne bi bila dovedena u pitanje njegova stvarna veza sa onim što se obično naziva pravom televizijom, drami, kraljici festivala pridodate su i kao spasonosne, formalno bar, na isti nivo značaja izvučene, još dve kategorije, dokumentarno-reporterski sadržaji i program aktuelnosti. Ove godine, valjda kao nikada pre, sve tri činile su isprepletanu, organsku celinu. Na užarenom fonu međunarodnih zbivanja, ekonomske i energetske krize, prevrata 1 društvenih previranja kojima su bili posvećeni najbrojniji i najupečatljiviji reporterski prilozi u informativnoj i dokumentarno-feljtonskoj kategoriji, odigravale su se lične i intimne tragedije - preokupacija većine autora čija su dela bila prikazana u dramskoj festivalskoj kategoriji.

Ali, time očigledno nije bila završena revitalizacija festivala. Smotri je, ako ne život, onda svakako, živost vratio nakalemljeni, sajamski deo festivala. Kao kod nekog ko u stvari boluje od prikrivene, potuljene bolesti, u Monte Karlu se ne govori o budućnosti. Ona je zapravo već ucrtana na mašinama za računanje. Na primetnu žalost kruga novinara koji godinama prate ovu manifestaciju, sadržana je u sve napadnijem i sve širem sajamskom delu festivala, „pijaci” emisija. Ona je jednostavno izražena u hotelskim knjigama „Levsa" koji je pod svoje okrilje primio ceo festival i u kome je ove, druge godine održavanja sajma emisija, uporedo sa navodno glavnim festivalskim programom, u više od sto i trideset soba emitovan program po narudžbini, sa video-kaseta, za kupce üboge urednike, Budućnost je još manje maglovita i neizvesna kad se zna đa će 1981. godine u iste svrhe biti koriščeno blizu četiri stotine soba, Ne kažemo da ni onda, kad je festival osnovan, lepa ideja o njegovom održavanju nije prošla kroz računske operacije, ali je godinama brižljivo čuvan privid da je festival u Monte Karlu manifestacija na koju se dolazi zbog prestiža, iz autentičnih, umetničkih pobuda i da je njegov osnovni i glavni Cilj podsticanje i unapređivanje televizijskog stvaralaštva, kako je, uostalom, i princ Renije, osnivač i pokretač festivala to proklamovao 1961. godine. Za sada, ova najlepša festivalska tradicija nije dovedena u pitanje. Festivalski točak se okreće, ali je novo geslo: ko hoće da se takmiči neka se takraiči, a ko hoče da trguje programom pružićemo mu sve neophodne uslove... U toj novoj stvarnosti, u kojoj je prodaja i kupovina emisija postala dominantno obeležje, glavne uloge su dobili posrednici i televizijski agenti, mladi preduzimljivi Ijudi iza čijih posetnica i nasmešenih lica stoje specijalizovani biroi i kompanije za prodaju XV programa. Oni uglavnom

250