RTV Teorija i praksa

pojma nemaju šta se stvarno događa na televiziji, iz principa ne gledaju TV program ili iz istih razloga nikada nisu kročili u TV studio, kao što glavni detektiv nikada lično ne istražuje na mestu zločina, Iz naslutivih tehničkih i organizacionih razioga, u pionirskim danima televizije produkcija je bila čvrsto vezana uz velike studije i emisione centre. (Danas svako sa nešto više para u džepu može da unajmi filmsku ili televizijsku ekipu, svako može da snimi sopstvenu dramu.) Pre, pod okriljem velikih televizijskih kompanija, odlučivalo se o emisijama i serijama koje će biti snimljene, ispitivao se i stvarao ukus široke televizijske publike. Urednici programa bili su nekrunisani geniji, a sada su svedeni na nivo trčkarala koji u nedostatku sredstava za ostvarivanje zamašnijih projekata prihvataju neravnopravne i ponižavajuće koprodukcije sa filmom i programske prazine popunjavaju tuđim, gotovim, kupljenim sadržajima. Sve svoje kreativne snage troše na cenkanje, na veštinu da za manje novca kupe više emisija. Ako se u paketu nađe i po koja vredna, onda je to prava sreča. Važnost su im umanjili samostalni producenti, oni koji ne ulažu ako ne misle đa če im se uložena sredstva u veliku seriju višestruko vratiti, ali koji kao gladijatori umeju da se bore i časno izgube ako su se prevarili u procenama. Sada su u arenu istrčali trgovci i sitne šičardžije. Emisije i serije su za njih roba široke potrošnje i za njihovu vrednost su zainteresovani samo onoliko koliko to direktno utiče na cenu i obim prodaje. U katalozima su pedantno poređane pod brojevima i sve su jeđnake. Potrošne, Kao najosetljiviji senzori, agenti prodaje lagano šire svoj uticaj na tematska i autorska opredeljenja, katkad ulažu zarađeni novac u emisije koje prema njihovim predviđanjima mogu imati siguran uspeh na TV tržištu. San svakog trgovca je da ima dva-tri tuceta naučno-

-fantastičnih programa i dečjih serija, jer to ima najbolju prođu, a još uvek ga nema onoliko koliko bi se moglo prometnuti. Monte Karlo je, kao tržište televizijskog programa, u čemu nesumnjivo želi da nadmaši slične sajmove u Kanu i Milanu, ponudio zaista veliki broj emisija. Posebno je zagovarana prodaja filmova za televiziju. Film koji je svojevremeno toliko plašio televizijske kuće, pružio je sada svoje pipke preko nje, razbaškario se i raširio na malom ekranu kao u najsigurnijem i najbezbednijem krilu. Neoborivim materijalnim dokazima može se ilustrovati da filmska industrija živi od televizije i da posle prvog Soka koji je televizija priredila filmu zatvarajuči bioskope, film, u svemu što nije vest i informacija na raalom ekranu, počinje suvereno da upravlja i nameće televizijskora programu svoje kriterije i svoje vrednosti. Ali, pustimo raspirene trgovačke strasti i vratimo se, na kraju, na uvodnu belešku or Japancima i krajnjem vremenu, ali u kontekstu našeg učestvovanja na sličnim manifestacijama. Zaista je krajnje vreme da se i naša televizija opredeli, da se uključi ili u nadmetanje ili u prođaju programa. Više se nema šta čekati ni oklevati. Uz malo više samopouzdanja, kreativne smionosti i propagandne lukavosti za naše emisije otvorili bi se mnogi ekrani. Za učestvovanje na festivalu u Monte Karlu, i druge u svetu, vredi se pripremati, vredi snimati posebne emisije. To uvek ima nekog efekta. Dokle će biti tako teško i komplikovano da se naši TV centri dogovore o zajedničkom istupanju? Dokle će se ispuštati prilike kao što je bila ova i do kad če naše emisije biti porainjane samo u rasporedima emitovanja programa na festivaliraa? Upišimo se u trgovce ako smo prevazišli takmičenja i nagrade, Upišimo se, jer to niko ne može učiniti umesto nas. Hvatajmo se za preostale slamke u tom velikom biznisu koji se zove televizija.

251