RTV Teorija i praksa

174

iz kulture u dnevno-informativnim emisijama, mnogobrojne hronike, „lektire” i sl. pate od iste boljke: kad komentator „isporuči” informaciju sledi insert,.knjiga u gro planu, detalj slike, parče scene. Komentator retko donosi sud: on samo zastupa novinarsku branšu „izveštavajući sa mesta događaja”. Geslo „televizija je informacija” pogađa našeg televizijskog radnika posred njegovog duhovnog bića koje još uvek poseduje sve odlike epskog ćoveka pa bi svakom hronićaru kulturnog života bilo lakše da svojim rećima „natenane” opiše jednu situaciju no da o njoj prenese određenu „sumu” informacija. Sociolog kulture, Ratko Božović u rubrici „Poznati pred TV kamerma” (RTV revija br. 717) kazuje o tom problemu u prvom licu: „U onome što je televizijski kontakt, to kod mene donosi jednu taćku napetosti, koja postoji več i zbog toga što se na televiziji ništa ne pravi lagano, u tišini, sve je to u buci, i kada se upale reflektori zavlada nemirna tišina puna napetosti, a ne ona spontana, stvaralaćka. Teskobno se osećam i iz razloga što u razgovorima pred kamerama nema suštinski novog, to je razgovor neme i gluve braće, niko nikoga ne sluša ni ne gleda, svako samo čeka svoja dva minuta da kaže monolog koji je smislio. Ta nemogućnost kontakta Ijudi tera me da patim. Istovremeno imate i osećanje da vam je televizija dodelila epizodnu ulogu a znate da niste epizodista! Mi smo epski narod koji voli da opširno prića, da gestikuliše, da pravi pauze u govoru, a televizija to ne trpi; njoj je o važnoj stvari potreban odgovor izrečen u dva minuta. Sva ta silna ćekanja i prekidanja tokom snimanja doprinose tom neprijatnom osećanju, pored toga svi mi nosimo potrebu o apsolutnoj savršenosti izraza, iti barem korektnosti - a stvarati savršeno znači opteretiti sebe još jednim dokazom krivice, i tako da napetost deluje kao bumerang, ona nam übija i spontanost i iskrenost i inventivnost i maštovitost” (podvukla Z.J.). Ova skoro anatomska analiza televizijske komunikacije „danas i ovde” služi na častßatku Božoviču. Ne bi bilo zgoreg da ovaj tekst (u celini) bude izlepljen u svim sobaraa jedne televizijske kuće: ne verujem da će pomoći, ali, bolje je umesto praznog naklapanja ~šta” reči gledaocu, pročitati ovaj manifest o kompetenciji televizijskog ćoveka - po više puta na dan. Ih, bar onih sati dok se vode dugoćasovni razgovori o tome „šta tera našu televiziju napred”. Svakako ne Ijudi nesvesni s kakvim psihofizičkim materijalom mogu raćunati na našim „maloekranskim terenima”. Kad urednici emisija o kulturi žele da „provere” dejstvo svojih šturih informacija o kulturi, da dodaju „mesa” svojim nßostrašnjenim i bezličnim najavama ~o umetnićkom