RTV Teorija i praksa

stvaralaštvu kojem su prisustvovali ti i ti, toliko i toliko gledalaca i tsl.” onda pozivaju u pomoć - ankete. Ankete sa gledaocima posle pozorišnih predstava, na otvaranjima izložbi, posle festovskih filmova, na sajmu knjiga - prava su slika i prihka naše kulture i televizije: Ijudi beže od kamera, nećkaju se da govore svoje mišljenje a kad govore oponašaju TV novinare (jezičke fraze) ili zbrda-zdoia izgovore dve-tri smušene opaske. Oni koji ih pitaju za mišljenje čine sve da izdrže ovaj radni zadatak. Presretati Ijude kojima jeste do kulture, ali ne i do „namenske potražnje njihovog mišljenja” nije nimalo zavidan posao. S druge strane, te iste posetioce kulturnih manifestacija niko ne zadržava s mikrofonom i kamerom ispred radnih mesta da Ijubitelji umetnosti kažu kako se inače osećaju, Sta jedu, šta misle kad ne idu na koncert ili u pozorište... Ružno i tužno izgledaju te ankete s gledaocima. Anketar deluje kao otelovljen mehanizam prisile (ja, javnost) a anketirani kao uzorak mase koji se koprca da zadrži pravo na integritet u časovima ličnog izbora na duhovno zadovoljstvo (zašto bi time bio obavezan na „namensko mišljenje”?). Usijanje negativne amplitude emisije ~s anketom” dostiže tačku ključanja tj. licemerja kad se anketa preporuči na gledanje gledaocima „povodom onoga što je u emisiji već napomenuto”. Kako bi bilo da se Ijudi ostave na miru dok uživaju za svoje pare? Jer, nikad se ne zna: neko će se već sabrati da u špicu neke „važne” emisije iz kulture „uživo” skreše anketaru u lice: „Pitajte rae šta imam u stomaku!” U Kino-oku se ovi „anketirani” mogu videti kako sede i ćute po sat i više. Sede u svojim prigodnim odelima, brižljivo našminkani, isfrizirani i - ko za drugu pričest nacifrani (druga pričest je prva pojava na TV elcranu!). Netremice gledaju u jednu tačku, dve, tri (ponaosob, kad se sve zbroji to je nekih sedamdesetak tačaka - obično ima Ijudi dvadesetak komada ~po sedalnom mestu”). Jedna od tačaka su glave protagonista ove TV predstave televizijske kulture, gde spuštaju svoje bezizražajne poglede ~da bi malo pameti akademske pozobali, možda”. Oni tako gledaju, kamera ih hvata, čas jednog čas drugog (reditelj pravi dramu bez drame), kad uhvati nekog kako čupka kraj haljine ili se osmehne - onda ga lako ne pušta iz kadra jer, čovek „radi”, živnuo je to jest! Sede oni tako a iza njih tama (studija); ispred njih umetnici, naučnici, psihijatri, sociolozi, političari, otorinolaringolozi, a ispred svih njih - TV kamere. Baš kao u pozorištu: masa sa treće galerije ostaje masa. Na svakom čelu ovih bezimenih učesnika Kino-oka zalepi se na početku emisije nalepnica „učestvuješ u kulturnoj revoluciji” Ova nalepnica ima različite pečate (s obzirom na teme koje

175