RTV Teorija i praksa

199

Ana Šomlo

SANDI ČOLNIK: BORBA ZA OPSTANAK ILI TV ROMANTIKA

Biti i opstati na televiziji

Sandi Čolnik: Na televiziji sam počeo da radim 1964. godine. Pre toga bio sam oko šest godina spiker na radiju. Počeo sam u TVpošti, emisiji koja je trajala 20 minuta. Odgovarali smo na pitanja gledalaca. Zvali su me da pređem na televiziju. Bilo je interesantno, nešto sasvim novo. Mogli su da te i vide, a ne samo slušaju. Prešao sam u kulturnu redakciju, gde sam ostao do danas. Ana Šomlo: Kada ste došli na televiziju, da li ste pretpostavljali da je to vaše definitivno životno opredeljenje ili ste o televiziji razmišljali samo kao o nečem novom i atraktivnom? S.Č.: Mislim da u mladim godinama niko ne razmišlja o definitivnom životnom opredeljenju, o mestu gde će, eventualno, dočekati penziju. Televizija me je privukla, jer je to bilo nešto novo, a niko zapravo nije znao šta je to. Svi su nešto učili, probali. Tada je bilo interesantno i gledati program, za one retke koji su imali televizor. Dugo godina sam želeo da postanem reditelj na televiziji. Ostao sam ipak ispred kamere, na neki način, mada razmišljam uvek i na ono što se zbiva iza kamere. A.Š.: Bez obzira koji su bili povodi dolaska na televiziju, činjenica je da ste tuproveli petnaestak godina - godine koje se ne mogu povratiti. Da li ste ih dobro utrošili? S.Č.: Ne znam. Možda i nisam, Mislim da se naša televizija ne razvija vertikalno, ne u nešto što dobija viši kvalitet, ne razvija se u pravom smislu, razvojno, u prave vrednosti, nego pada horizontalno. A.Š.: Stagnira? S.Č.: Možda to nije prava reč. Nakon prvih deset godina kada se stvarno razvijala, mislim da sada više nema tajni. Sve je već zacrtano na karti, o televiziji se sve zna, i šta može i šta ne