RTV Teorija i praksa

Glas glumca na radiju trebalo bi da bude predmet poštovanja kao što je to glas pevača. Treba ga poštedeti rada u ranim jutarnjim časovima (glumac koji do kasno radi u pozorištu nema „probuđen” glas, on je ujutro promukao, glas mu je nejednako obojen). Obična kijavica između prvog i drugog snimanja, i evo ličnosti koja če preko antene menjati glas od rečenice do rečenice. Malo bučnije disanje i ličnost postaje astmatična. Glumac stalno kontroliše svoj nivo glasa, približavajuči se mikrofonu za poverljiviju rečenicu, udaljavajući se da bi izrazio bučnost, usporavajuči početak ako ima odjekivanja. Potpuna nepokretnost bila bi kobna, učinila bi da početak bude monoton i umrtvila bi ličnost Odnos glumac-partner izmenjen je. Mikrofon je taj kome se glumac obrača. Mikrofon je partner, neko kome se glumac poverava, kome se obrača, on je gotovo gledalac kome se šapuče na uvo. Međutim, Albert Rijera (Albert Riera) bi želeo da glumac preko svoje beležnice izmeni pogled sa svojim pravim partnerom. 23 Sa mikrotrake i najmanja izgovorena rečenica „па tranši” ili van pravca mikrofona izgubljena je za snimanje zvuka. Današnji mikrofoni omogučavaju više premeštanja u studiju. Glumac daje glasu manju snagu nego na sceni, igra mu je trezvenija, ali ne manje intenzivna. Ako želimo da privučemo slušaoca radiju, govorio je Žorž Flato (Georges Flateau), potrebno je deset puta više uverljivosti nego na sceni, deset puta više emocija, deset puta više truda. Sve ono što ne može da se izrazi ili pokaže šakom, rukom, stasom, licem, nogama, svi oni sprečeni pokreti pritiču ka mozgu i preobražvaju se u energiju koju treba

23 Albert Kiera, intervievv par Bernard Blin, u: C.h KT. No 20. l er trim. 1959 p. 374.

175