RTV Teorija i praksa

„sistematike pojma”, već ga u praksi valja razumeti jednostavno kao sabranost otvorenih nacrta događanja koji najpre pričaju (govore) i slušaju i - jesu razgovor o Drugom i za Drugog. Odista, sasvim jednostavan nacrt koji započinje činom slušanja programa neke radio-stanice koja emituje radio-dramu i poklanja je slušaocu kome je stalo da se rastereti svakodnevice. Ovde je na deiu zvučni pejsaž u zajednici sa kazanim (reč-nim), neprestano izlaženje reči i zalaženje zvuka i obratno, pomirujući se u prirodnoj očiglednosti prema Slušaocu koji može biti Svako i koji uvek ima tu moć da relativizuje „određeni način znanja i htenja”. U nemosti koiom ovakav slušalac prihvata radio-dramski izazov jeziku se, u spekulativnoj potrazi za primatom koji određuje bit radio-drame, suprotstavlja zvuk I ovaj momenat zahteva za sebe tumačenje i postaje predmet jedinstvenog istraživačkog zahteva kome čemo u okviru ovog rada posvetiti izvesnu pažnju. d) Radio-dramsko mišljenje / Zvuk Radio-dramsko mišljenje raskriva na temelju ontičkog razumevanja radio-dramskog umetničkog deia bhzinu stušanog, zrelost akustičkog trajanja i bivanja. Ono što najpre izlazi na videlo pritikom emitovanja radio-drame jeste zvuk, tek potom sledi smisao reči i ukupno značenje radiofonskog teksta. Zvuk priprema radio-drami njeno biće. U tom smislu bilo bi, verujemo, prikladno na ovom mestu navesti definiciju radio-drame koju daje Mauricio Kagel: „Radio-drama nije ni Kterarni, ni muzički nego jedino akustički (podvukao 8.T.) rod neodredenog sadržaja.” l6 Ona je, kako bi rekao Roman Ingarden, „mnoštvo slušnih opažaja koji na neprekinut način pretaze jedan u drugj.”

'• aszjovor Mavicij« K>geia i Ktaun Seninga u; Neues Htinptei, Ettji, anatize, mzgovari, Frankfurt/M, 1970.

25