RTV Teorija i praksa

polje” umetnosti. Ne bi se moglo reči da su motlvi distanciranja isti. Dok su „stari” estetičari muziku obilazili iz „viših” razloga, bilo zbog toga što im se činila „neuhvatljivom” ili zato što je bila „nepodobna” kao sastojak određenih spekulativnih sistema, dotle savremeni estetičari ne skreću pažnju na radio-dramsku umetnost uglavnom zbog toga što im ona izmiče kao nešto što se još nije našlo u „estetičkom krugu”,ili je paksmatraju epifenomenom, pojavom koja ne premašuje tehničke indikacije. lako u tom pogledu radio-drama deli sudbinu tehničkih umetnosti, ipak je filmska praksa npr. donekle uspeia da se uključi u visine „spekulativno” estetičkih koordinata i da usputno veoma razvije primenjenu estetiku, odnosno teoriju filma. Tek nedavno susreli smo se sa pokušajima zasmvanja ontološkog statusa radio-dramskog dela na nivou koji je „spekulauvan” par excellence. U časopisu „RTV-teorija i praksa” Boško Tomaševič u nekoliko nastavaka „oslobađa” radio-dramu položaja estetičkog siročeta i svojom „ontofenomenološkom analizom” traži njen „samostalan kvalitet lepog”, „estetsku tvorevinu svd generis” i organizaciju „apsolutnog i jedinstvenog Znaka-identiteta”: Jako objektan i realan u momentu izvođenja, totalitet radio-dramskog umetničkog dela je istovremeno i transcendentan, pri čemu se suštinsko iskustvo ovogžanra svekolike dramske književnosti svodi na temeljnu kontradikciju njegovih imanentnih (usebipočivajučih) datosti. fenomenalno polje 1 (termin Morisa Merlo-Pontija) radio-dramskog umetničkog fenomena je stalno konstituisanje jednogfluentnog toka između Ja i Ti pola, između Ja i Ti refleksije - jedna čvrsto utemeljena komunikacija dveju svesti koje bi želele biti jedno ali to, u suštini, nikada ne postaju. ,U nutarnja dijalogičnost (termin Mihaila Bahtina) radio-dramskog umetničkog dela njegov je modus vivendi... Uspostavljajući Drugog kao svoj realni konstituens, preko svoje imanentne i logičke strukture, radio-dramsko umetničko delo obrazuje i zaokružuje, neopozivo, svoju konačnu, jedinstvenu i neponovljivu bit, svoj vlastiti etičko-estetski čin u svetu”. 57 Fohtovu konstataciju da je estetička misao deiom „bila spekulativna do te mjere da nije pogađala nijednu umjetnost”, mogli bismo ovde i obrnuti (ukoliko taj obrt ne znači isto) i zaključiti da je Tomaševićeva „spekulativna” misao to-

57 Boško Tomašević, „Prolegomena za jednu estetiku radio-dramskog umet ničkog dela”, ~RTV-teorija i praksa”, br. 20/80, str. 188.

37