RTV Teorija i praksa

U jednom je reditelj prekrojio koreografiju, a u drugom je koreograf od samog početka krenuo sa pozicija kamere i rezultat je, takođe, „televizijsld balet”. Međutim, pored ovih primera kod kojih je moč tehnike korišćena da bi se obogatila igra i scensM rod izražavanja pretočio u novi vid, u televizijsko iskazivaje (takvih pokušaja u nas je joi priiično malo), mnogo češče je snimanje prema koreografiji koja se može izvodiii na sceni ili u bilo kom drugom prostoru. Često je zastupljen balet, postavljen za televiziju, ali bez ikakvog koriščenja tehničkih trikova. To su emisije najčešće snimane u studiju, ponekad i na otvorenom prostoru u kome se, retko, koristi i usporeni snimak (slow motion), obično u scenama trčanja. Reditelji, uglavnom, najviše koriste različite pozicije kamera za široke planove ili detalje, pa se tekvim postupkom dobija „statična igra”. Do toga dolazi najviše zbog brzine kojora se radi, ili zato što se balet prenosi uživo iz studija, pa reditelji ne žele da ulaze u posebna eksperimentisanja. Bile bi potrebne veoma velike pripreme i dogovori sa koreografom, da bi se uzivo „eksperimentisalo , ili bolje rečeno, da bi se slobodno, a i uspešno, koristile mogućnosii tehnike. Koreograf koji pravi delo za teievizijsko emitovanje morao bi da noseduje ne samo opštu tehničku kulturu, več i da upozna specifične mogućnosti koje pružaju kamera i „miks-pult”. U protivnom, stvoriče, možda, odličan balet sa i2wrsnom koreografijom, ali to neče biti televizijsid balet Pogotovo ako se reditelj ponekad bude ustezao da interveniše, bilo zbog toga što se koreograf protivi ma kakvoj naknadnoj intervenciji, bilo poštovanja prema iskusnom umetniku. Tako zapravo, ne dobijamo televizijsH balet u pravom smislu reči. Kada govorimo o reditelju i televizijskoj tehnici, treba sfcrenuti pažnju da se često, bilo da je reč o baletu specijalno pravljenom za televiziju, ili snimku pozorišne predstave (naročito u ovom drugom slučaju), prave neoprostive greške. To važi i za domače reditelje i za inostrane: snima se krupan plan lica (možda izobličenog zbog napora pri izvođenju koraka) umesto celog tela ili određenog pokreta. U plesu, uopšte, u svakom trenutku važna je cela figura igrača, retko samo jedan detalj. Postoje, naravno, i izuzeci. I to isključivo prilikom snimanja baleta sa fabulom - scena ludila u

58