RTV Teorija i praksa

Ne sme se ispustiti iz vida jedan veoma važan rod plesa na televiziji, koji se, zapravo, i najčešče sreće na programu, a to je ples na zabavnu muziku koji služi kao dopuna, ponekad i kao dekor u muzičko-zabavnim emisijama, ili kao okvir u kojem će se pojedini pevač bolje iskazati. Tih igračko-zabavnih grupa, koje se pogrešno nazivaju baletskim grupama (jer baletska grupa je samo ona koja igra balet, bilo da je reč o klasičnom, modernom, eksperimentalnom ili postmodernom, a nikako tzv. džez igru ili neku njenu varijantu). Naziv nije nimalo nebitan, jer i samo insistiranje na netačnom nazivu istovremeno degradira oba načina igranja. Jer, kad se igra koja se može videti u svakoj boljoj diskoteci, a koju mladi igraju sa velikim uživanjem i može se reći katkad i s više uspeha od onoga što se, ponekad, vidi na televiziji, nazove baletom, onda se degradira ne samo specifičan način plesa za koji se ulažu godine da bi se naučili osnovi i finese, nego i koreografija koja uvek mora imati mnogo smisla i kod koje svaki korak mora da proističe iz prethodnog, bilo da se radi o baletu s fabulom ili apstraktnom. Degradira se, međutim, i zabavno-igrački stil igre, jer mu se pripisuje ono što on ni ne želi da bude. To ne znači da su plesne grupe loše i da ne bi mogle da igraju i drugu, mnogo težu i komplikovaniju koreografiju. Zašto ne nazvati tu vrstu zabavnim plesom, a grupu igračko-zabavnom grupom, jer ni vokalno-instrumentalni sastavi se ne nazivaju horovi s orkestrom ili horovi s muzičkom pratnjom? To je specifičan način igre koji je savremenoj televiziji potreban i dobro je što se taj stil neguje u nas. Praksa je pokazala da ono što je dobro mora da se održi, a sve što je lošeg ukusa i kvaliteta nestaje. Na beogradskoj televiziji danas se najčešće pojavljuju grupe Sonje Lapatanov, Lokice Stefanović i Petra Slaja, razni drugi sastavi su se izgubib, Sto ne znači da se neče ponovo pojaviti. Mora se voditi računa o tome da ples, iako samo deo - nazaiost često samo sporedan deo - jedne zabavno-muzičke emisije, uvek mora da bude na određenoj visini. Ne može se reči da mladi Ijudi koji se time bave ne shvataju ozbiljno svoj posao i da se ne trude da sve odigraju što je moguće bolje. Međutim, radi se suviše velikom brzinom, tako da koreografije bče jedna na drugu - sve se najviše svodi na dizanje ruku i nogu, Nijedan od koreografa koji se (bar u

60