RTV Teorija i praksa

Naše istraživanje stepena poverenja iako jedno od prvih na ovom području, dalo je niz zanimljivih rezultata ali je isto toliko problema ostalo nepomenuto i neobrađeno. Tako je npr. nepoznato čemu slušaoci ne veruju kao što se zapravo ne zna ni čime se opšti - jesu li u pitanju činjenice i podaci, da li se radi o kvalifikativima i vrednosnim sudovima, da li se manje veruje konstatacijama ili predlozima i planovima, da !i Ijudima koji saopštavaju ili porukama koje se čuju. Nije još razgraničeno da li se nepoverenje formira več kada su u pitanju izvori informisanja (na šta ukazuju neki odgovori) ili tek kada se ocenjuju mediji, kao što nije sigurno da se rezultati koje smo dali u izveštaju „jedan pokušaj ispitivanja kredibilnosti” odnose samo na radio, i to na lokalni radio, ne i na ostala sredstva javnog informisanja (što je pretpostavka koju nikako ne treba smetnuti s uma). Izvesne konstante u reakcijama dela slušalaca koje su ovoga puta zapažene, podstiču na postavljanje novog problema o „minimumu nepoverenja kao obeležja načina mišljenja” u delu populacije, dakle o konstantnosti izvesne proporcije verovanja i sumnje kod naših Ijudi. Zna se, na primer, da ima skeptika koji ne veruju ni u ono što vide ili čuju, da sumnjaju i u ono što je očigledno i to utoliko više ukoliko se u nešto može lakše uveriti (kao u onoj staroj anegdoti da niko ne proverava koliki je broj zvezda ali svako hoče da pipne predmet sa oznakom „sveže ofarbano”). Značajna je činjenica da je istraživanje pokazalo da se kredibilnost može izučavati, između ostalog i na ovako jednostavan način i da se o stepenu poverenja u radio može zaključivati i na osnovu verbalnih iskaza Sto nije moguče u nekim drugim oblastima istraživanja komunicirapja među Ijudima. Slušaoci su otvoreno i kritički saopštavaji svoje sudove proširujuči njihovu važnost i na druga javna glasila ali često i locirajuči svoju sumnju ili van samog medjja. Neka objašnjenja ukazuju na veoma zanimljivu pojavu da se gotovo svaki čovek pred kamerama i mikrofonom ponaša drugačije i ne gpvori sasvim tačno i ono što zna i što mnogi pd njega očekuju, nego govori „nekako drugačije”. Eto još jednog problema za eksperimentalno istraživanje - koliko se spontano menjaju iskazi Ijudi o nekom problemu u različitim situacijama saopštavanja ili uz svest o cilju upučivanja neke poruke preko nekog javnog glasila. Bilo je Ijudi koji nisu imali argumenata kojima bi potkrepili svoju (konkretnu) nevericu ali su govorili da imaju osečaj da se često „ulepšava” i „filuje”. Tako dolazi do opasne radijacije sumnje i proširivanja negativnog stava o valjanosti javnih saopštenja i na situacije koje to ne zaslužuju i na Ijude koji nisu imali takav stav. Ukazano je i na neadekvatan

18