RTV Teorija i praksa

J Žan-Pol Sartr, „Intencionaina struktura predstave”, JJijalog”, Sarajevo 1981/ /2-3, str. 125.

mu samo kao povođ. Ono je tu da motiviše. „Svest o Znaku” - kaže Sartr - „služi da motiviše svest slušaoca,” „Otud” - kaže dalje ovaj filozof - „suštinska uloga znakova: oni treba da osvetle, da vode svest” Zamišljamo slušaoca u tami sobe, opuštenog, u svoj jednostavnosti i složenosti intime. Govor koji dolazi iz tame, percepcfje koje prodiru samo su tek impresije, vrio brza prosvetijenja življene tame. Impresije su tek priprema za neprestano nadolazeće. Slušaočeva aktuelna ideja o delu koje upravo sluša odnosi se uvek samo na prednji sada-plan deia. Njegova aktuelna svest prožeta je afektivnošću, impresijama i još-ne saznanjem. Celina dela mu još nije poznata. No, svaka nova zvučna impresija, govor koji je „prisvajajuće pokazivanje” dovodi do sve određenijeg odnosa svesti prema estetskoj konkretizaciji radio-dramskog dela. ~U percepciji znanje se stvara polako” - kaže Sartr. Mora se priznati, pri tome, jedno: estetska konkretizacija rađio-dramskog umetničkog dela koja se odvija u jedinstvenom aktu svesti slušaoca „sintetićki je akt koji sa najčistije reprezentativnim elementima sjedinjuje jedno, ne zamišijeno, već konkretno znanje.” 7 To znanje koje se objavijuje odgovara dovršenim i završenim svim fazama radio-dramskog umetničkog dela „koje tek jedna za drugom izlaze na videlo.” Tek u punoći završetka sastavlja estetsM predmet radio-dramskog umetničkog dela prosvetljenje koje postaje saznanje tek kada prođe kroz filter razumevanja; na razumevanju, dakle, ne samo estetski vrednih kvaliteta dela, već i tz\ r . metafizičkih kvahteta dela (kao formi pogleda na svet), počiva sinteza saznanja što ga proizvodi radio-dramsko delo. Tako se pokazuje da se priroda saznanja koje radio-dramsko delo

42