RTV Teorija i praksa

problema. Sama predstava nije davala jedinstvenu varijantu njenog prenosa na ekran. Za TV režiju je predstavljala nedoumicu i nehotično gurala ka eksperimentu, kao da je dražila svojom klizavom oduhotvorenošću. I, dok su teoretičari pokušavali da napipaju prve zakonitosti koje je trebalo uzimati u obzir prilikom eksperimenta i izbora, praktičari su odabirali i eksperimentisali, sukobljavajući se sa svakom konkretnom predstavom ponaosob. I zato su želje da se ustanovi kakvi treba da budu odnosi između televizije i teatra i odnosi koji su več realno nastali, počeli da se prepliću, stupaju u kontakt i konflikt Dok su se vodili sporovi o televizijskoj specifici, o estetici televizijskog teatra, o ulozi i mestu glumca u sistemu televizije itd., televizija se u procesu svakodnevnog rada brzo kretala od neodlučnog posredništva između teatra i gledaoca (kada se poslednjem, uz pomoć tehnike prikazuje predstava koja je ostvarena nezavisno od televizije) ka mnoštvu sopstvenih varijanti. Jednostavno emitujući predstavu, sa živom reakcijom gledališta, sa nepredviđenim detaljima upravo te pozorišne večeri, ili fiksirajuči je na traku, televizija je vodila računa o dobicima i gubicima, tražila je u tuđem - sebe. Ona se sve smelije übacivala u sferu teatra, prilagođavala mu se, a pozorišni glumac je postajao sve češći, svakodnevniji, neophodniji na televizijskom ekranu i sve više televizijski aktivan. Same forme njegovog postojanja više se nisu ogrardčavale postojanjem unutar predstave, one su se povečavale i usložnjavale. Da, televizija je zavisila od teatra, od stanja u kome se on nalazio, od opšteg nivoa glumačkog majstorstva, od intenzivnosti scenskih traganja i njihove usmerenosti, jer je ona, htela to ili ne, morala da uzima ono što je bilo gotovo, ono što je postojalo. Ali nije ni sve što je postojalo zadovoljavalo u podjednakoj meri. I televizija se trudila da odabere među glumcima upravo one koji su se lakše i organskije ispoljavali na ekranu. To je bio metod proba i grešaka, u stvari empirijski metod, ali koji je vodio ka postupnom prikupljanju o sebi i glumcu, pomagao otkrivanju sve šireg kruga izvođača koji su uspeli da izdrže probu „televizičnosti”, uticao na prve predstave o ponašanju glumca na televizijskom ekranu. Ako taj proces posmatramo izolovano, u granicama televizije, onda će se u vidnom polju naći pre svega postupno samoopredeljenje televizije, spoznaja sopstvenih izražajnih sredstava, formiranje određenih televizijskih kanona i njihovo teoretsko osmišljavanje. Ali, u stvarnosti je taj proces bio mnogo širi, on je brzo prevazišao čisto televizijske granice.

6