RTV Teorija i praksa

primeru masovnih komunikacija jedan od masovnih medija; publika je dekoder koji mora da upozna ograničenja medija od kojih je najvažnije mešanje kanala gde tačnost interferencije fizičke transmisije poruke (na radiju ili magnetofonu) ne mora da bude „čitljiva”. Druga vrsta interferencije jeste semantičko mešanje u slučaju kad se poruka ne razume iako je tačno primljena, to jest onako kako je emitovana. Komunikator mora da upotrebljava reči i imena nepoznata TV publici, ali koja imaju emocionalno-konotativno značenje za slušaoca ili čitaoca za razliku od zajedničkog značenja koje je denotativno. Komunikatoru, pri tom pomaže tzv. povratna sprega (feed-back) čiji se zadatak, po tumačenju autora, u komunikacionom procesu sastoji u tome da poruku prenosi unazad: od komunikatora (reportera) do originalnog izvora informacije; od drugog medijskog poslenika do reportera; od gledaoca do urednika i od reportera ili novinskog izdavača do publike. Poslednja vrsta komunikacije, neverbalna ili kako se drukčije naziva „nemi jezik” ili „telesni jezik” podrazumeva postojanje facijalne ekspresije: pokrete očiju, šminku, boju glasa, smeh, zevanje, zatim oblačenje, itd. T.G.

253