RTV Teorija i praksa

nešto što predstavlja „dužnost” ili „čin vredan hvale”. Jedna kultura živi pre svega od komunikacije. I stoga televizija - ukoliko njen cilj nije samo da razonodi ili da postigne komercijalni uspeh, pa ma kakve posledice to imalo po kulturnu degradaciju, bez obzira da li je privatna ili javna - ne može da se ogluši o taj zadatak a da ozbiljno ne dovede u pitanje svoju funkciju. Ali upravo u tom preciznom smislu: da ona treba da doprinosi, u meri u kojoj je to njen zadatak, opštoj životnoj komunikaciji u kojoj se manifestuje kultura jedne zemlje, ne tako što će neupućene „upoznavati” sa onim što je umetnost, već tako što će izlagati proveri, unapređivati, „oživotvoravati”, sebi svojstvenim sredstvima komunikacije, kulturu i spoznaju, koja je i sama kultura kao „bazno” poznavanje. Ovo, odmah naglašavamo, nije skoro ni u kakvoj vezi sa „ermsijama iz umetnosti” kao takvima, bilo da su pravljene za najšire slojeve ili su pseudo-rafinirane. Bez sumnje neke od tih emisija mogu da ispune zadatak koji smo pokušali da ocrtamo, ne u meri u kojoj su to „emisije iz umetnosti” u užem smislu reči, već kao emisije koje su uključene u tekuću kulturu i postavljaju probleme koji su, između ostalog, i umetničke prirode. Mislim da u ovom pogledu koliko mi govori moje poznavanje televizije u svetu, a ono svakako nije preširoko a ni specijalističko postoje zablude koje su u vezi bilo sa neadekvatnim tumačenjem pojma „popularizacije umetničke baštine” bilo kao čisto „reprezentativističko”, ekspresivno i nepragmatičko shvatanje o tobožnjem „audiovizuelnom jeziku”. Važnost koju u ovakvim emisijama imaju režija, montaža, efekti ili muzička pratnja dosta govori o ovakvoj vrsti ponašanja. Ukoliko grešim zbog nedovoljne obaveštenosti, biće mi drago da budem demantovan. Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen. Ovim se ni u kom slučaju ne isključuje mogućnost da se o umetničkom delu govori kao o nečemu što je povezano sa „estetskim iskustvom”, koje je istovremeno u velikoj meri specifično i opšte, vezanom za univerzalne uslove neophodne za Ijudsko iskustvo uopšte, dok je umetnost, možemo reći, njegova specifična evidentnost.

159