RTV Teorija i praksa

Nenad Dukić

GOVOR, GOVOR NA RADIJU I GOVOR RADIJA

Široki spektar auditivnih senzacija koji slušaocu daje na uvid medij modrenog radija, sadrži artikulisane i neartikulisane zvučne signale realnog, čulno dostupnog sveta, signale koje mogu proizvesti prorodni ili, pak, veštački izvori zvuka. Osnovne vrste auditivnih formi koje se od tog materijala uobiličavaju jesu, kao što znamo, govor (živa, izgovorena reč), muzika i šum. Najznačajnija, mediju radija najsvojstvenija, jeste govor. Otuda, svako proučavanje osobenosti radija, posebno ono koje ima za cilj da pojasni njegova ontološka svojstva (prirodu i način postojanja), mora fenomenu govora (i to u svoj kompleksnosti prisustva tog fenomena u okviru složenog sistema medija) posvetiti punu pažnju. Na radiju se govori, baš kao i u životu. Ljudi u običnim, svakodnevnim ili, pak, u sasvim posebnim životnim situacijama govore ili slušaju kako drugi govore, a taj sadržaj njihovog komuniciranja može se sada, od pre sedam decenija, posredstvom tehničkog medija, preneti i na daljinu, nekim novim, neznanim, potencijalnim slušaocima. Otuda se čini da pojava radija, u osnovi, predstavlja samo drugi oblik nečega što istorija ove civilizacije već dugo poznaje kao oblik komuniciranja čoveka sa čovekom. Bertolt Breht (Bertolt Brecht)jepisao daje radio, u stvari, prepotopski izum. „А ja sam, što se tiče radija, odmah imao nevero/atan utisak da je to veoma stara naprava koja je, svojevremeno, zbog opšuh potopa, pala u zaborav 111 Ova duhovita i lucidna Brehtova repblika jedna je od onih koje upućuju na tezu da ie radio samo drugi oblik nečega što je kroz istoriju, u svom prirodnom

1 В. Breht, „Radio - prcpotopski izum?“, u: Aspekti radija „Svjetlost", Sarajevo, J-/78. str. 19

47