RTV Teorija i praksa

govora/pisma, može da se kaže nastavljajući u istom smislu, ..prenosi reprezentaciju kao idealan sadržaj (ono što nazivamo smislom)" iskustvu kojeje u svakom datom kontekstu uvek „iskustvo bivstva". ad-sin'eza tog kontakta jest „izvesni prezent govora“ koji je prisustvo onoga koji govori ~u onome što je izgovorio, celo okmženje i horizont njegovog iskustva, a naročito intencija, značenje, koje će u datom momentu izazvati njegovo govorenje.“ (Derida, „Potpis, 1 događaj, kontekst“). Odista, teorijski i praktični kod radio-dramskog umetmčkog dela i jeste „izvesni prezent govora“ čija se svrhovitost ne završava u intenciji aktuelnog značenja, no se kao telos (kcnačna bit) „može uzdići i redukovati u Aufhebungu neke dijalektike“. Ovaj prezent govora uvek ima izvesni identitet po sebi i time dopušta prepoznavanje u Drugom neke značenjske forme koju (pro)nosi. Mogućnost da se prezent govora radio-dramskog umetničkog dela prepozna u Drugom sadržana je u njegovom iterabilnom karakteru, odnosno u mogućnosti njegovog ponavljanja putem prisutne komunikacije. Ponavljanje o kome je reč, jest logičke ali i teleološke i metafiz'čke prirode. Postoje naime, kako uostalom i sam Huserl (Husserl) tvrdi u svojim Logičkim istraživanjima (na njih u ogledu ..potpis, događaj, kontekst“ ukazuje i Derida), „opšti uslovi mogućnosti za morfologiju značenja i njihovom odnosu prema spoznaji nekog mogućeg objekta". Ponavljanje je moguće čak i ukoliko u radio-dramskim iskazima đominiraju perfcrmativi, to jest, iskazi bez referenta. To se postiže tako što se, isključivši govor, tonski (šumovi, dah, muzika) proizvodi neka situacija koja, dakako, sačiniava celinu unutrašnje strukture radio-dramskog dela, „njegovu funkciju ili njegovo manifestno određenje". Tonsko proizvođenje situacije pripada takozvanoj „opštoj teoriji činjenja“ i ujedno je dijfercntia specifica radio-dramskog umetničkog dela. Ali vratimo se problematici opšte gramatike radio-dramskog govora. Rekli smo da se ovaj govor ođvija hic et nunc, dakle, u prezentu govornog subjekta. Govor svoje izvorište ima u logosu koji je „proizvodilelj prvog označitelja" a to je, kako po Aristotelu. tako i prema Deridi, u stvari glas. On, veli Derida, „označava .stanje duše’ koje samo održava ili reflektira predmete prema prirodnoj sličnosti" (Derida, str. 19). Glas se, dakle, odnosi, па nivou tzv. „prve konvencije". neposredno па „poredak prirodnog i sveopšteg značenja". Uprkos, tome, ili bolje, upravo zbog toga subjekt se (glas) u radio-dramskom umetničkom delu „odnosi prema sebi kroz elemenat idealiteta". Sta to znači? Uopšteno govoreci, to znači da se

54