RTV Teorija i praksa

problemu radio-dramskog Znaka veoma često ističe njegov jezički (logosnosni) karakter, a taj se karakter, u svom povesno-metafizičkom i lingvističko-fonološkom delu, svodi na filosofiju izvora, odnosno na logocentrizam. Primereno funkciji i biti radio-dramskog Znaka dovoljno je njegovo područje omeđiti unutar fonološki orijentisane lingvistike (Jakobson, Martine. Trubeckoj). Ova lingvistika, kako dobro primećuje Derida, „svoje područje objektiviteta određuje kao jedinstvo forme, glose i logosa". Pri svemu tome radio-dramski Znak usredotočen je, budući izveden iz jezika, na jedinstvo ~misli-zvuka“, odnosno na govor. Njegovo a priori značenje postoji čim se utvrdi da ono jest Znak. A Znak jeste, dovoljan je, valjda, i ovaj dokaz, budući da vve think only in signs. Da bi se ovaj Znak mislio od početka, valja „ozbiljno iscrpsti ontološku problematiku". O radio-dramskom Znaku valjapromišljati рге no što se zasnuje njegova gramatologija Jer radio-dramsko umetničko delo pre pripadasferi semiologijea tek posle jenjegova bit primerena pitanjima gramatologije. Promišljajući poredak radio-dramskog Znaka uvek se može doći na početak proučavanja onoga bitnog u njegovom predmetu; postavkai analiza razlike zvuka sa smislom. U kontekstu ovakvog razmišljanja ispravno zapaža Derida, „ispitivanje delovanjajezika, njegoveigre, pretpostavlja da se bit smisla stavlja u zagrade, i među ostalim mogućim supstancijama zvuka. Jedinstvo zvuka i smisla je ovdje, kao što smo ranije zaključili, siguran ishod igre“ (Derida, str. 77). I tek naovom mestu mogućeje zamisliti jedno imenentno izvorište ~pra-traga“ radio-dramskog umetničkog dela. ~Pra-trag“ radio-dramskog umetničkog dela jest razlika zvuka i smisla kao čistog zbivanja u punini onoga sada. To sada u materijalnom smislu pojma jest akustička slika a ona je „опо što se čuje: ne čujni zvuk, več čujno biće zvuka. Čujno biće strukturalno je fenomenalno i pripada sistemu posve različitom od onog stvarnog zvuka, Ova se osjetljiva različnost ali apsolutno konačna može razložiti samo fenoxnenološkom redukcijom" (Derida, str. 85). Akustička slika je, prevedeno na sosirovski jezik, u stvari psihička slika koja nije „materijalni zvuk, čisto lizička stvar, već psihički utisak ovoga zvuka“. Kolikogod da je pojam „psmički" u ovom kontekstu neprikladan, ipak, konstatuje Derida, „iijegovom predmetu ne treba pristupiti sa fenomenološkom opreznošću, dovoljno je jasno pokazana izvornost sianov'iiog razloga". U našem siučaju, pojašnjenja radi, možemo reći da „akustička slika“, odnosno „psihička slika“, to čujno biće zvika, je dinamička realnost koja je

57