RTV Teorija i praksa

Boško Tomašević

TEORIJSKI MODEL ZA SEMIOLOŠKU ANALIZU RADIO-DRAMSKOG UMETNIČKOG DELA

Radio-dramsko umetničko delo je sistem znakova. Prethodno ono je, dakako, pre svega jezik. Najpre jezik u najširem smislu reči, potom jezik unutar svojih pravila i konvencija ili „kodova” kojima se radio-dramsko umetničko delo konstituiše, odnosno služi. U tom smislu govorimo o radio-dramskom jeziku. Ovaj jezik je u svojoj ontološkoj ravni рге svega svoj sopstveni interpretant, tj. interpretant postojećih znakovnih celina u trenutku njegova izvođenja. Drugim rečima, radio-dramsko umetničko delo kao sistem znakova (dakle kao semiotički sistem) prevodivo je na prirodni jezik. Ova mogućnost prevođenja na prirodni jezik znakovnih sistema jedne jezičke tvorevine unutar njenog sopstvenog koda raskriva reevaluaciju te strukture. Reevaluacija, pak, podrazumeva i obratni proces: naime, uspostavljanje teorijske refleksije unutar samog sistema znakova (koda) radio-dramskog umetničkog dela. Na ovom opštem, uvodnom predrazumevanju cilja našeg rada mi, podsećamo, nismo ni o čemu drugom govorili do o odnosu lingvistike i semiotike pri čemu je za nas, kolikogod i za De Sosira, lingvistika deo semiotike a ova, pak, potonja deo gnoseologije. Koristeći se rezultatima semiotičkog istraživanja nas u ovom radu zanima pre svega mogućnost zasnivanja modela za semiološku analizu radio-dramskog umetničkog dela. Drugim rečima, valjalo bi pokušati iznaći model („aksiomatizacija označiteljskih sistema”) koji bi odgovarao (na principu izomorfije i analogije) semiotičkoj strukturi radio-dramskog umetničkog dela. Ovaj zadatak čini nam se utoliko težim, ukoliko prihvatimo stanovište Julije Kristeve po kojoj i sama semiotika „imajući na početku za cilj