RTV Teorija i praksa

ali će morati da priđu i jednom i drugom kraju spektra: onom na nivou individualne kreativnosti i kulture ponašanja, kao i onom gde je politika komunikacije koja pokazuje težnju da prevede tehnološke prilike u kulturnu akciju. Tekući paradoks svih demokratskih država u tome je što. iako neguju mitove o slobodi i jednakosti, žive na pričama o tehnokratiji i plutokratiji. Ove priče nadvisuju ideološke razlike - na primer one koje se tiču određivanja prava na komunikaciju i konsekventnog i odgovarajućeg prava na kulturnu akciju. U našem pristupu kulturnoj politici, i kulturnom razvoju koji ona zagovara, propustili smo da odredimo brzinu рготепа. Nacionalizujući kulturu u zapadnom svetu mi smo bili prespori da udovoljimo svim zahtevima kulturne demokratije, što je, prema tome, postalo pretnja status quou. Na isti način, iako smo uočili pravac tehnološke promene, propustili smo da izmerimo stepen te promene. (Mi još uvek ne uvažavamo značaj postavke Artura Klaka /Arthur Clark/ iz 1945. koji je utvrdio, za sva vremena, geosinhronu orbitu satelita na 22 500 milja iznad Zemlje, što je uistinu ispratilo doba štampe.) Za posledicu, nama sada preti - ne samo kulturno već i politički, vojno i ekonomski - transnacionalna, transkontinentalna, čak možda transgalaktička situacija nad kojom, u ovom času, nemamo nikakve kontrole. Kulturno, kao i vojno, živimo u opasnosti od rata zvezda koji stvara probleme u tehničkom, zakonskom i ekonomskom pogledu. Tehnologija ere satelita jeste visoko kreativna dimenzija tele i mikro-komunikacija. Ta kreativnost zahteva pristup u formi politike komunikacija koja ima specifično kulturnu dimenziju... lli, obrnuto, mi možemo da damo kulturnoj politici specifično komunikacionu dimenziju. Rad Uneskove komisije zadovoljava samo jednu stranu ove jednačine, zato što se ona koncentrisala na ispravljanje pogrešaka ojačavanjem danas slabog, ili patronizovanog, trećeg sveta, a stavila je gotovo nikakav naglasak na način na koji se istinski može primeniti nova ili komunikacijska

94