RTV Teorija i praksa

рге dstaviti - ima rm ogo račina). On nikada neče da ističe sabesedrika u rjegovom prisustvu dok ovaj /'bunjen ne zra šta če s očima ili rukama. bi za tenutak ге n:ože da podlegre uticaju malodušnog zavaravapja samog sebe, misleći da su na ekranu najinteresan'tnija dul'oka i proricljiva pitar ja, a пе odgovori onoga kome su 01 a upučena (na kraju krajeva u montaži se pitanja mogu i izbaciti - to je uobičajen rnetod stvaralaca televizijskih filmovai. Nikada, ni po koju cenu neče tražiti otvorenost i intimno samootkrivanje, ma koliko to Hlo lako rjegovom junaku. Ovde se ne mogu odvojiti Ijudske, etičke osobine od profesioralnih. Ali, da li se mogu „naučiti” slične osobi' e? Druga stvar je ako se pokuša da se sakrije njihov i edostatak. Uostalom i ova težnja je više nego sumnjiva. Televizijski ekran je, zaista, „rendgen karaktera”. Lukava je stvar kultura kontakta: njeno prisustvo je neprimetno, ali se zato njeno odsustvo odmah primeti. Ostavljajuči svoje junake nasamo sa plamtečim reflektorima i okom kamere koje ne trepće, pokazujemo elementarnu etičku nepismenost, pošto subjektivno osečanje gosta u studiju рге svega zavisi od toga da li pred sobom vidi žive oči i zna li ko je on za nas jedini sabesednik svoje vrste čije misli o životu imaju dugotrajnu vrednost, ili je samo običan čovek koji nastupa. Ako u poslednjem slučaju računamo na intimnu otvorenost - to je neopravdani optimizam. Postoji divna parabola o muzičaru koji je, kada mu je bilo dvadeset godina, bez trunke sumnje uzvikivao: - „Samo ja!” -Sa dvadeset pet bio je već oprezriji: - ,Ja...i Mocert”. - Sa trideset je bio još obazriviji: - „Mocart, i ja”. - A tek sa mudrošču je ponovo stekao uverenje: - „Samo Mocart!” 7a novinara je svaki sabesednik koji se upušta u dijalog sa njim pred kamerama - samo Mocart (osim, naravno, u slučaju kada je pred njim Salijeri). A da li takva apologija sabesednika uništava vrline dokumentariste? Da ne smanjuje vrednosti njegovog sopstvenog prisustva na ekranu? Ne, nikako, jer samo

38