RTV Teorija i praksa

amaterskog zanosa prilikom izvođenja dela muzičke literature, do autentičnih televizijskih baleta, koncertnih izvođenja sa ili bez ,vizuelizacije‘ i osmišljenih muzičko-scenskih dela pisanih specijalno za televiziju”. Barič dalje konstatuje da je odgovora na pokrenuto pitanje: šta muzički program zaista jeste? bilo koliko i članova (veoma stručnog) žirija, i da su se ti odgovori „međusobno veoma razlikovali”, da, zatim, „jedinstveni odgovor nije formulisan”, te se žiri „opredelio za najšire okvire u koje ulazi sve što po bilo kojoj osnovi ima veze sa muzikom i za vrednovanje kvaliteta bez obzira na koncept ili pristup autora programskoj materiji”. Ovaj citat, na prilično sažet i jasan način, sumira zbrku koja u teorijskoj misli vlada povodom formalnog pitanja televizijskih emisija čiji je predmet ozbiljna muzika. „Najširi okviri u koje ulazi sve što po bilo kojoj osnovi ima veze sa muzikom” ne znači ništa drugo nego nedostatak metoda, sistema koji bi uopšte bio u stanju da „muzički program” odvoji od bilo kog drugog, a upravo takva nemogućnost klasifikacije (a рге svega i žanrovska podela upšte) dovodi u sumnju mogućnost postojanja jednog koliko-toliko plauzibilnog i koherentnog aksiološkog stava po kome može da se, sa uspehom, „vrednuje kvalitet bez obzira na koncept ili pristup autora programskoj materiji”. Štaviše, takvim stavom (tačnije odsustvom bilo kakvog stava) sam konkurs (i svako prosuđivanje o muzičkim ostvarenjima na televiziji) pretvara se u bezličnu smotru, deproblematizovanu informaciju o „televizijskim muzičkim programima”. I ponovo nam ovakva situacija ukazuje da iza pitanja forme ovih emisija stoji nerešeni problem esencijaliteta, tj. da su oni de facto potpuno nedeljivi i ne mogu se razdvojeno rešavati. Ovaj problem ima ipak svoju teoretsku predistoriju pa ćemo navesti nekoliko autora koji su uložili izvestan sistematizatorski napor u njegovo rešavanje, a čiji su dometi tipični za rad na tom polju.

52