RTV Teorija i praksa

Ratomir Damjanović

SLOVO O GLASOVIMA

Ne mogu da objasnim uzbuđenje koje me obuzima dok iščekujem kakvim će glasom progovoriti lice ispred mene: čovek koga mi predstavljaju, glumica na sceni, seljanka na pijaci, kontrolor u autobusu, ulični prodavac novina. Lica, lica . Dok odsutno koračam ulicama nastojim da dokučim boju njihovog glasa, gustinu, tonske prelive, brzinu govora, emociju zgusnutu u glasu. Ćuti penzioner što „gilja” Kalemegdanom. Da li je već sve rekao? Kakvim če glasom progovoriti u samrtnom času? Kakvim če glasom saopštiti poštar vest o njegovoj smrti? Kako će govoriti žena čije me izborano lice seča na glasove, žamor u redu za hleb koji če nestati još u detinjstvu, pre nego što dođem na red? Glasom kakvim če udariti po šalteru čovek koji je Ijutito banuo pred činovnika oznojanog i piskutavog glasa? Molilac molbu koju u sebi usput stoti put šapuče, kakvim če glasom izgovoriti? Kakvim će tonom odrezati presudu sudija dugih prstiju... Kako če zinuti? Uzbudljivi trenuci susreta, upoznavanja, posmatranja dok čekam da progovore lica preda mnom. Zabavljam se dajući im glasove Ijudi koje poznajem. Kao nadimke dajem im glasove mojih prijatelja i potom ne pristajem na razgovor sa njima da me ne bi razočarali. Glasovi su moja opsesija. Mogu da čujem svoj glas dok ćutim, mogu da čujem s''oje ćutanje. Tako često čujem glas majke. Imam u svesti i glas oca koga nisam video ni čuo nikada. Razabirem glasove mrtvih. Mrtvi iz tebe