RTV Teorija i praksa

govore, Bela Mala Kutijo. Čujem preklane grkljane; i zvonki smeh potomaka; naslučujem čutanje buljookih naslednika mraka - „brasletenmeSSerovaca”. Mrtvi iz tebe govore Bela Kutijo, Crna Kutijo iz koje če potomci pročitati šta se desilo. Bela Kutijo, svetleči zapisu vremena, Crna Bela Kutijo koja očitavaš prošlost propalog sveta. „Upalite” radio da svira! Hoču da čujem glasove iznad moje samrtničke postelje! Progovori, Kutijo! Hoču da saznam tačno vreme! Želim da čujem poslednji udarac u gong! Kaži, otkucaj moje vreme! A zatim, daj izveštaj o vodostanju! Posle mene neka bujaju vode! Ispuni prostor moćna muziko! Ispleti košulju za тоји golotinju! Primi u sebe njeno belilo! Glasovi. Koji ispunjavaju prazninu između mene i vremena, sveta i mene. Dok letim automobilom kroz vreme, kroz sela, između drveća, između mrtvih roditelja mojih prijatelja, između izboranih lica, pored đermova i žutila suncokreta, tvoji glasovi Bela Kutijo oživljavaju skamenjeni okoliš, pokrete grada, Ijude, biljke u njivama, žile breza. Tvoj govor, tvoja muzika Mala Kutijo, Bela Nežna Kutijo, Crna Zloslutna Kutijo, Usude, izgladnela reko, svemu daje oblik, pokret i smisao. G lasovi ženski - kao zlatasta svila mladog kukuru/a; Glasovi muški - ko pošumljena golet Ženski - kao let belih gusaka; Muški - ko potmula tutnjava zemlje. Glasovi ženski - kao oprana meka ženska vuna svijena u kolutiće, sa vlažnim vrhovima, svetlucava, tajnovita; Glasovi muški - ko ruke žuljave nežne bele koščate koje pokrivaju golotinju i stid pre smrtnog glasa. Glasovi: koraci, roj, zuj, klasje, voda! Glas koji volim, koji me obavija i štiti, plavi kroz unutrašnjost od stopala do iznad glave i stvara oko mene nevidljivi omotač dok zaranjam glavu u šake naprežuči se da primim u sebe glasove tvoje prošlosti i prošlosti

75