RTV Teorija i praksa

od stvarnosti koji je lako mogao da se pojavi putem čak i najjednostavnije estetizacije materijala. Jezik je mogao biti razbijen na reči, reči na slogove, slogovi na vokale, a vokali su već pesma! Repeticijom ovih atomiziranih delova mogla se dobiti lebdeća ploha, „tepih iz 1001 priče", bajka-utešiteljica koja bi posle nekog vremena mogla početi da dobija neka svoja, nova značenja. Na ovakvim oniričnim tepisima lako je bilo preploviti nmoge minute programa. Odluka je međutim bila drugačija. Da ponovim. Ona glasi: Komponovati zvuk jezika, zvuk reči, jezik osloboditi direktnog, prvostepenog značenja i suprotstaviti ga drugom zvuku-jeziku, dopustiti da se uspostavljaju novi mostovi povezivanja ne-semantičkih (ili čak nad-semantičkih) poruka. Preko jezika prepoznati vreme, uspomene, Ijude, sopstveni život, preko jezika govoriti bez značenja jezikom nostalgije. Ono što se na kraju pomolilo kao krajnji rezultat, unekoliko je i mene samu iznenadilo. Tamo gde su prestale „umetničke" odluke a gde je posao vodio Odmetnik-Samozvanac pojavile su se iznanađujuće oštrine, žestine, neočekivana „značenja". Na mestima ukrštanja procesa spajanja u vremenu i prostoru stvorio se, na kraju, ukus nešto više gorak, ili bar nešto manje sladak no što su bili kolači sa prosečne jugoslovenske nedeljne trpeze. lako nepostojeća, „partitura" dela mogla bi biti donekle prepričana. Njena globalna struktura je, naime, sasvim jednostavna pa je upravo zato moguće opisati je kao kakav dijagram. Cela 34-rominutna jezička kompozicija drži se na pet stubova. Izmedu njih građevina je stvarana principom „kamen па kamen”. Sada nešto preciznije o jednom i drugom principu. „Stubovi" sujedini igrani, glumljeni pasaži tcksta. U svakom od stubova pojavljuju se po četiri izvodačka glasa. Ovi pasaži teksta su jcdini koji zadržavaju semantičku vrcdnost, poseduju značenjc a nc odViču ga se.

63