RTV Teorija i praksa

njujorškog Siti koldža. Stupite u vezu sa administrativnim asistentom u Odeljenju da biste dobili još informacija. 111. UMETNOST RADIJA Verovatno da se većina Ijudi koji ovo čitaju ne seća „zlatnog doba radija". Radio dvadesetih, tridesetih i četrdesetih godina ovog veka bio je znatno drugačiji od današnjeg. Bilo je dramskih emisija, žive muzike i dokumentarnog programa. Zabavni programi sa komičarima, pevačima i drugim zabavljačima emitovali su se svake večeri. Ljudi su sedeli oko radio-prijenmika i slušali popularne emisije. Govorilo se da ste se mogii šetati toplih letnjih večeri po ulicama Njujorka, a da ne propustite nijednu reč od tih emisija, јег ste sve mogli čuti prolazeći pored otvorenih prozora tuđih stanova. Tada je došla televizija. Televiziji je bilo potrebno oko petnaest do dvadeset godina, do šezdesetih, da se ustoliči kao kraljica svih medija u SAD. Pošto su radio-mreže uvidele da je televizija moćnije sredstvo (misleći pri tom prvenstveno na veću zaradu od reklamiranja), pretvorile su se u TV mreže. Mnogi talenti sa radija napustili su radio-difuziju ili su prešli na televiziju. Neki su mislili da će radio jednostavno nestati. Nije nestao, ali više nije bio ono što su Ijuđi podrazumevali kada su govorili o njegovom „zlatnom dobu”. Poslednjih dvadesetak godina radio je medij kakav danas slušate. Na komercijalnim stanicama, koje čine skoro 90% svih stanica, većinom slušate muziku ove ili one vrste. Ima malo stanica koje „pričaju", recimo kontakt-emisija ili vesti. Ali u Njujorku, gde možete slušati više od sedamdeset stanica, skoro sve emituju stalno jednu vrstu muzike. Radio-stauice u Njujorku (i drugde, takođe) idu za tim da pridobiju jedan segment ukupnog mogućeg auditorija i ceo njihov program namenjen je tom auditoriju. To je formula ili format stanice. Stanica može biti usmerena ka starosnoj grapi od 18 do 34 godine, ili ka domaćicama,

58