RTV Teorija i praksa

ne zapažaju ni posle očekivanja od 9. marta kada su u pitanju važniji mediji. Drugi razlog tiče se osnivačkih prava nad sredstvima informisanja mada se prenošenje tih prava sa Socijalističkog saveza na skupštine društveno-političkih zajednica, koje imaju višestranački karakter, moglo oceniti kao korak napred. Ali, nekoliko primera govori o tome da su skupštine u pojedinim republikama i pokrajinama ta prava prenela na svoja izvršna tela i organe (npr. Vojvodina i Crna Gora) pa je kontrola samo pojačana u odnosu na raniji (SSRN) period. Ona je postala mnogo direktnija posebno u skupštinama gde dominira jedna, vladajuća partija. Kao nerealna pokazala su se i očekivanja da ćc se samo na osnovu legalizacije stranačkih, privatnih i nezavisnih glasila ozbiljnije ugroziti monopol vladajuće strukture nad javnim informisanjem. Naime, nedostatak sredstava, mali tiraži, usko lokalni karakter novoformiranih TV centara, kao i gotovo potpuni monopol velikih novinskih kuća nad štamparijama, distribucijom i prodajnom mrežom, onemogućavaju veći uticaj novih glasila na formiranje javnog mnenja. Naravno, taj uticaj nije potpuno beznačajan, o čemu govori, recimo, često istican primer da se izborni uspeh Demokratske stranke u Srbiji poklapa sa dometom Nezavisne TV Studio B, mada, u celini glcdano, javno mnenje se i dalje formira pod uticajem „zvaničnih medija”. Sledeći problem su strana ulaganja u sistem informisanja gde već sada Jugoslavija zaostaje npr. za Mađarskom, Poljskom i Češkoslovačkom jcr su tamo stranci već uložili izvesna sredstva. Kod nas je jcdini ozbiljniji izuzetak tzv. ugovor o namerama potpisan između Maksvela i hrvatskih mcdija ali čini sc da je sve to skromnije nego u nekim istočnoevropskim zcmljama. Najzad, ni zaista liberalni savezni zakon o sislcmu informisanja praktično ne možc da ima vcći ulicaj u situaciji kada republikc primcnjuju samo one savcznc zakone i propise koji im odgovaraju. Na primcru Crnc

10