RTV Teorija i praksa

Gore, pak, vidimo da ni donošenje vrlo liberalnog zakona o informisanju ne mora da predstavlja promenu na bolje jer nova vlast odlukama u parlamentu već posle nekoliko meseci anulira najnaprednije njegove odredbe. Za prevazilaženje ovog transmisionog modela komuniciranja, koji postoji svuda u Jugoslaviji, nedostaju dve važne stvari. Prvo, uspostavljanje normalne parlamentarne demokratije sa jakom opozicijom koja bi bila u stanju da kontroliše vladu i tako omogući funkcionisanje najvažnijih glasila kao stvarno javnih institucija. I drugo, rešenje vlasničkih pitanja gde bez privatne svojine i većeg udela domaćeg i stranog privatnog vlasništva u javnom informisanju ne može biti ni govora o nekoj slobodi ili konkurenciji u sredstvima javnog informisanja. Stevan NIKŠIĆ NIN KOMPLEKSNOST SVOJINSKIH ODNOSA UOPŠTE A POSEBNO U MEDIJIMA Svojinski odnosno vlasnički odnosi su u stvari najkomplikovaniji problem sađa u Jugoslaviji a zakonom o kojem govorimo oni nisu zahvaćeni ali će svakako morati da se regulišu ili su već u skupštinskoj proceduri. Transformacija vlasništva u ovom društvu je bitna a u medijima ima sasvim specifične posledice u tri različite oblasti koje treba saglcdali na različit način i različitim propisima. Jedna oblast je radio-difuzija, radio-televizija koja je i kod nas i u većini evropskih zemalja tretirana kao poseban sistem u okviru sistema informisanja pa je i problem vlasničkih odnosa tu sasvim drugačiji nego u štampi gde su, opet, problemi dvojaki. Jedan problem je transformacija vlasništva nad sadašnjom štampom u društvenoj svojini (npr. čija je „Politika” i da li će ona biti drušlvena kada društvene svojine ne bude). Podsećam vas da se u vladinom programu koji je prcd Skupštinom Srbije, nigdc i ne pominjc društVena svojina (koja je navcdcna u novom Ustavu Srbijc) ali se

11