RTV Teorija i praksa

govoru i jeziku, koji omogućava govorniku da dokaže svoje postavke, pruži uživanje i utiče na volju slušalaca. 2 U savremenoj nauci o jeziku postavlja se pitanje da li se jezik radija, televizije i sredstava obaveštavanja bitno i suštinski razlikuje ođ strukture upotrebljavanoga jezika u narodu. Da li postoje neke posebne jezičke zakonitosti samog medija koje u osnovi remete jezičku strukturu? Da li i jezik radija i televizije podleže opštim, univerzalnim principima dobroga govora? Šta je to, ako postoji, što govor čini radijskim i televizijskim? Po našem mišljenju, a i po mišljenju nekih psiholingvista i po rezultatima njihovih novijih istraživanja, to su zapravo uslovi u kojima se govorna poruka ostvaruje. Oni pružaju i preimućstva i nameću razna uskraćenja slobodi govorenja i govornika. Nijedno komunikativno sredstvo ne pruža takve mogućnosti Ijudskom glasu da ovlada milionskim slušalištem. Nijedno saznanje nije tako zadivljujuće i zastrašujuće kao saznanje da imate hiljade hiljada nevidljivih i nepoznatih sagovornika, a da u tim susretima imale samo sebe, svoju misao, svoju lićnost, svoj govor i glas kao sredstvo i kao samokontrolu lićnog izraza. I zbog toga je izgrađivanje vokalne ličnosli poseban vid govorne kulture u sredstvima javnog obaveštavanja - na radiju i televiziji. Doduše, sa televizijom je nešto drugaćije nego sa radiom. Tu, na izgled, slika potiskuje govor. Ona ga, na prvi pogled, i po našem mišljenju samo na prvi pogled, prekriva. U stvari, na televiziji, blagodareći slici, celokupna lićnost govornika se otkriva sa svim fizičkim i psihičkim svojstvima, počev od stasa i obraza, kako bi гекао narod, pa do bleska u očima i najtananijeg drhlaja u glasu. Neprijatni uslovi ostvarivanja govora na radiju su polumrak, hladnoća, tiha komora, lišina u studiju, prazan prostor od čega se poneke 1 ičnosti, deca pa i odrasli, plaše. Na televiziji govor se ostvaruje u sasvim

2 S. Vasić, Kultura govorne komunikacijc, Prosveia. 1990. Beograd.

54