RTV Teorija i praksa

govornih zakonitosti, veština koja se stiče učenjem i vežbanjem, umetnost čija tvoračka svojstva nosi pojedinac u sebi. Dobro govorenje je, u stvari, uslovljeno celokupnom psihofiziološkom osnovom govornika kao i njegovom socijalnom sredinom. lako se danas mnogo više zna o psihofiziološkoj osnovi govora, nisu se bitno izmenila osnovna svojstva dobrog govorenja kao što su osmišljenost, svrsishodnost, pravilnost,jasnost, glasnost, tečnost izražavanja, kao ni odnosi čovek - čovek i čovek - društvo u procesu govorenja. Proširila se samo potreba za dobrim govorenjem. Mnogo više pojedinaca danas ima potrebu za dobrim govorenjem. Izvršena je masovna demokratizacija potrebe za dobrim govorenjem, pa se i pojam govorništva proširio i zamenio pojmom govorne kulture. Kako bismo najkraće definisali pojam govorne kulture? Govorna kultura je lični odnos pojedinca i dmštva prema govoru i jeziku uopšte. To je svestan odnos prema sopstvenom jezičkom izrazu, znanje o svojstvima dobrog izražavanja. Poznavanje zakonitosti jezika uopšte, i poznavanje svog maternjeg jezika i drugih jezika posebno. Čitava ličnost govornika se odslikava u njegovom jezičkom izrazu. Dobar govor je, zapravo, lična karta govornika. Dobar govor je znanje sporazumevanja, i razumevanja, umetnost korišćenja reči, veština slušanja, sposobnost posmatranja sveta oko sebe. Osim toga, naš k6d mora da bude sličan sagovornikovom, kako bismo mogli da budemo shvaćeni i prihvaćeni i kako bismo mi druge mogli da shvatimo i prihvatimo. Tek posle neophodne količine zajedničkog u govoru i jeziku, mogu biti shvaćeni različiti registri u oblasti fonetike i stilistike i lične varijacije govornika. Kada to uvidimo, onda ćemo shvatiti i potrebu za negovanjem ličnog govornog izraza, sopstvene govorne ličnosti. Šta zapravo znači govorna ličnost? Po Markelu „ličnost je u znatnoj meri stvar organizacije verbalnih navika.” Niko neće poricati činjenicu da se pojedinci međusobno razlikuju i po načinu i po sposobnosti kako

168