RTV Teorija i praksa

frekvencija na nacionalnom nivou i uz kontrolu skupština (u SRJ republičkih i Savezne) nad svim radio-difuznim servisima. Zanimljiv je, takođe, njihov predlog za stvaranje „visokoprofesionalne, nezavisne i inicijativne" istraživačke organizacije koja bi izučavala sve radio-difuzne organizacije i programe i imala, osim slobode da objavljuje svoje nalaze, i pravo da predlaže izvesne korektive u programu ~s obzirom na interese korisnika i zajednice uopšte“. U posebnom poglavlju o modelima RTV stanica i mogućnostima razvoja sistema se, nešto detaljnije, razrađuje pitanje svojinskih odnosa, sistema koncesija i mogućnosti osnivanja komercijalnih stanica. Uz Radio-televiziju Srbije kao javnu korporaciju (za koju je predloženo i altemativno strukturisanje televizijskih kanala) i komercijalne stanice, treću vrstu subjekata u sistemu elektronskih medija u Srbiji činile bi stanice ..civilnog sektora". Ovaj status imale bi, po ideji autora predloženog modela, uglavnom dosadašnje lokalne radio-stanice u čiji su razvoj uložena značajna sređstva građana opštine (putem budžeta, bivših 51Z...). Te bi stanice, dakle, u osnovi imale status javne fondacije, bez prava da se povezuju u posebnu mrežu. U delu o upravljanju i nadzoru u javnom sektoru RTV sistema, autori iznose svoje viđenje mogućeg strukturisanja i nadzora nad RTS sa tri instance: upravnim odborom (i dalje bi ga imenovala Vlada, sa kompetencijama koje su nešto uže od sadašnjih);

programskim odborom, novim telom koje bi svojim sastavom istovremeno izražavalo (brojem članova iz redova poslanika) odnos zastupljenosti političkih stranaka u Skupštini, ali i okupljalo predstavnike opšte i stručne javnosti i interesnih organizacija građana; najzad sa ombudsmanom, inokosnim organom koji bi imanovala Skupština (pojam poznat iz ustavnog prava) čija se funkcija u ovom slučaju vidi pre svega u realizaciji prava na ispravku, odgovor i saopštenje, i čija bi se jurisdikcija protezala i na komercijalne i stanice civilnog sektora. Najzad, u odeljku posvećenom participaciji novinara (i ostalih zaposlenih) u upravljanju radio-difuznim organizacijama, upozorava se na svojevrsni vakuum u kojem „пе samo da je nestala praksa saodlučivanja, već novom političkom okruženju nisu saobraženi ni oblici profesionalnog, strukovnog i sindikalnog organizovanja koji u svetu imaju dugu tradiciju“. Autori u tom domenu ne defmišu predlog organizacionog rešenja ali se, ne bez razloga, zalažu za veći uticaj programskih profesionalaca na kreiranje uređivačke politike, što bi rezultiralo i „boljim programima i većom međusobnom saradnjom". Težnju za konzistentno, što objektivnije izlaganje građe donekle narušava kompozicija i stilizacija poglavlja o pravnoj regulativi (str. 22-30). Taj deo izgleda nepotrebno opterećen detaljima (nekada i anegdotskim) iz „političke predistorije“ Zakona o radio-televiziji iz 1991. godine

[233