Seljački kredit : fakta, misli, kritika

примити тврђење да је сељак презадужен. Ме ђутим ја ћу на овоме месту изнети доказе да наша пољопривреда није презадужена.

Што се тиче Србије она је била земља најсиромашнија покретним капиталом у Европи. Сви улози на штедњу износили су 80 милиона динара, а то је неколико пута мање од онога што је имала туђег новца једна средња европска банка. Цела земља је живела тако рећи у натуралној привреди. Ситан трговац, ситан занатлија и ситан сељак. До 1880 г. није било тако рећи ниједне банке. Цео увоз и извоз финансиран је страним капиталом, први на кредит, а други куповањем у земљи. Ни варошанин није могао да нађе кредита колико му је требало, те није могао бити презадужен, а то ли сељак. Сељаку није ни требао кредит. Новац му је био потребан за плаћање пореза, нешто колонијалне робе и нешто мало најпримитивнијег алата, тако да се потреба за задужењем само појављивала у рђавој години. Паланачки трговац је давао кредит сељаку више у роби, мање у новцу, али ни он није имао много капитала. Чивитар, како се обично звао паланачки дућанџија, престављен је врло лепо оном реченицом: девет лула једна другу гура.

Све је тако ишло до светског рата. Од педесетих година прошлог века чује се периодично очајан. крик: пропаде сељак, оде све на добош. Кад би то било тачно, онда би наша народна привреда одавно требала да носи знаке тога процеса: стварање пролетаријата на једној страни и нагомилавање непокретности на другој. Међутим од тога нема ни трага. Србија није имала вароши уопште, то су биле селендре. Пролетера није било ни у вароши ни у селу, нити је постојала емиграција, а у место нагомилавања покретности имали смо кроз цео 19. век рашћење ситног поседа.

Глад за земљом била јекод србијанског сељака мала, јер је он имао да рачуна само са радном снагом своје задруге, односно породице.