Seljanka

— Дајте ми један штап!... Па као да се присети. — Ха!... У соби иза врата има један, дајте ми њега:. То ми је она својом руком одељала!... Једна жена оде у собу и изнесе штап. — Ево, чича. Он узе штап пропипа га руком, па готово радосно рече: — Јест! Јест! Седела је крај ватре, поред мене, шарала, штап и смејала се!... Ех... ово је моја Милица!... Па стаде љубити штап. Онда се диже, поштапајући се дође до собних врата, _ опипа их штапом и отвори. | — Ето шта чини моја „Милица“! Сад видим са свим видим!,.. Нико ми не треба! | Напипа штапом трупац па седе крај огњишта.

Људи се ћутке разиђоше кућама. Жене из комшилука.

још по нешто баратаху. Али он им рече:

Идите, децо кући!...

И кад се све разиђе оста старац крај огњишта сам те слушаше хуку ветра, који је беснео на пољу и по таванчићу његове кућице...

Дани су пролазили старац је живео. Све благо беше му

штап, што га је Милица: шарала, па га је од милошти про-

звао: „Милицом“! Наступи јака зима, снегови завгјаше. Добри суседи бри-

нуше се за слепога деду, јер се он ни о чему није хтео бри--

нути, Ако су му пружили залогај добро, ако нису опет добро. Често пута могли су чути како старац са својим штапом разговара: — Деде, деде голубице!.. Ти знаш како те ђеда воли Седи ми овде у крило, па ми брбљај... брбљај као врабац!. Ја велим кад ми брбљаш!... Опет је Бог добар, бар ми је тебе оставио!

То су били часови кад је сам. А чим ко дође он га потсети на ову невољу, онда је потпуно свесан свога губитка и тужи као мајка.

— Јест, јест!... МИ штаћу ја сам као огорео пањ!... Онако дете као лане, па под земљу!.. Али, добар је Бог, и мене _ће скоро позвати.

цело бана а она ље.