Seljanka

6

Једнога дана, био неки мали светац, па је баба — Стамена имала цели дан посла: бајала, бацала угљевље, враћала воду, давала травке и друге лекарије и чини, па се уморила. Није ни вечерала, него је одмах, како се смркло, легла, да се одмори.

Она је седела самоу старој кући. Ту су биле и њене лекарије, конци и каленице за врачање, разни крпчићи у ко. јима је било пуно неких ствари: урочци, Дафиново зрно, сврачји нокти, рачје очи и многе друге дрангулије, без којих добра врачара не може бити. А Славко је са својима седео у новој кући, у истом дворишту.

Таман је баба — Стамена била одспавала први сан, а неко поче лупати у врата на кући.

— Е, и ноћу ми не дају мира! — гунђала је она још сањива, али опет устаде, повеза часом главу, огрте се памуклијом, па отвори врата.

— Брзо, најо! Наш Маша ништа не ваља.....

Баби — Стамени се стегоше вилице, па ни да расклопи уста, да пита шта је, него одмах истетура из куће и онако мало погрбљена похита у нову кућу.

Мали Марко био је саву ватри, а у грлу му нешто крварило.

Баба — Стамена га попипа по челу, ослушну како дише, па викну Славка:

— Кола! Одмах спреми кола!

__ Ја као велим, — поче Славко, — да му обајеш нешто..... — Кола, кад кажем, — подвикну баба — Стамена сину, па да трчимо доктору. Ово код детета није добро.

— наставиће се Ма ве

ниво

Дигни се високо ТИ поштењем својим. Што је ниско биће под ногама твојим. Ћ9 7 Љубомир Ненадовић

те 4 Ион === ===—=—_—_—_—_—_—_—_—_—_—_—

Ма ви аи оче кка