Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

МГ. | Лоренс Стерн

_ Године 1741 Стерн се ожени Јелисаветом Лумле и доби од једног пријатеља своје жене парохију у Сталингтону, опет у Јоркшајру. МИ од тада па за две десетине живот тог чудноватог свештеника, иако се зна да је његовим суседима изгледао прилично скандалозан, био је од слабе важности за пространи

спољни свет.

„Остадох“, каже он, „близу двадесет година у Сутону вршећи службу на оба места. Здравље ми је било одлично. Читање, сликање, свирање и лов били су ми забава“. Како је свирао и гађао, не знамо, али. по једном примеру његовог сликања који је репродуковао Фицџералд, његов званични биограф, не бисмо зажелели да видимо више. Као члана неког клуба веселе браће која се проводила под именом „Демонијаци“, Стерн сеу велико грешио о достојанствени и озбиљни део својих парохијана.

По свој вероватности књиге су му узимале највише времена, и у добро снабдевеној књижници у Скелтон Кастелу, у кући свог школског друга Џона Хала Стивенсона, могао се (Стерн увек затећи. Последице отуд виде се у његовим списима који изобилују доказима лектире и простране и ретке. Него ову периоду његове сеоске забачености прећићемо брзо. Године 1745. роди му се ћерка Лидија, али одмах и премину. Године 1747 појави се на свет друга девојчица, па и њу крстише Лидија. Кад одрасте, она је задобијала све више места у очевој наклоности, и најлепшу страну његову видимо у правој природној љубави коју он показује према својој ћерци. То је била она којој је он посветио свој Мемоар, а на њој је било да као Мадате аде МедаЏе изда посмртна Писма свога оца.

(Односи (Стернови са женом нису били тако срећни, Њему је она била прозаична и несимпатична, а он њој непоуздан, те се понашала према њему равнодушно; љубав међу њима хладнила је, и најзад угину,